СПОМЕНКО ГОСТИЋ – дечак у одбрани отаџбине

ДВАДЕСЕТ ГОДИНА ОД СМРТИ 15-ГОДИШЊЕГ ЈУНАКА КОЈИ ЈЕ ОДБИО ПОНУДУ ДА СЕ СКЛОНИ ОД РАТНИХ СТРАХОТА И ДОБРОВОЉНО СЕ ПРИЈАВИО У СРПСКУ ВОЈСКУ

Живот Споменка Гостића био је кратак, суров и са трагичним крајем.
У јеку ратних страхота остао је без мајке а затим и без баке. Тако сам, прикључио се борцима.

Почео је као курир, затим је "унапређен" у снадбевача храном. Поверена су му коњска кола а заповест је била да развози храну по дугој одбрамбеној линији. Тако је Споменко свакодневно, помоћу два коња, јурио од рова до рова. Једном је преварио смрт, у минском пољу су изгинули коњи а он је лакше рањен. Други пут је смрт била бржа.

Споменко Гостић издахнуо је на брду Висићи од гранате испаљене са муслиманске стране, а сахрањен је касније са својим саборцима на сеоском гробљу Јовићи, које припада маглајској општини. Нажалост, данас то село се граничи са Бочињом, за коју тврде да је упориште вехабија.

 Остале су само забрађена хумка и медаља заслуга за народ, којом је постхумно одликован овај мали борац, великог и храброг срца.

СТЕФАН НЕМАЊА

 Стефан Немања је био четврти и најмлађи син српског властелина Завиде. Сматра се једним од најзначајнијих српских владара и, заједно са сином Савом, једним од утемељивача Српске православне цркве, која га слави као Светог Симеона Мироточивог. Доба његове владавине представља преломни период у историји и култури Срба и православље је, према византијском моделу, постало државна вера, а епископија у Расу њено средиште.

 Његову владавину карактерише почетак подизања монументалних владарских задужбина, као и појава аутентичног српског стила у сакралној архитектури, познатог као Рашки стил, за чији почетак се узима његово подизање манастира Ђурђеви Ступови. Поред њега, Немања је подигао и обновио читав низ цркава и манастира, међу којима треба истаћи манастире:  Студеницу (коју је подигао себи као маузолеј) и Хиландар, који је обновио из темеља са сином Савом 1198. године. 
 Крајем његове владавине, настала је и најстарија, данас сачувана, ћирилична књига писана српском редакцијом старословенског језика, Мирослављево јеванђеље, писано за његовог старијег брата, хумског кнеза Мирослава.

Повукао се са власти и замонашио на сабору 1196, а за свог наследника је одредио средњег сина  Стефана Првовенчаног. Преминуо је као монах Симеон у манастиру Хиландар, а његове  мошти су 1208. године пренете у манастир Студеницу, у коме се и данас налазе.
Немања се после сабора и повлачења са власти замонашио са супругом Аном у цркви светих Петра и Павла у Расу и том приликом су узели монашка имена Симеон и Анастасија. Прву годину свог монашког живота провео је у манастиру Студеници, да би се у јесен 1197. године придружио свом најмлађем сину монаху Сави на Светој гори. Тамо је, заједно са њим, уз дозволу византијског цара, оживео запустели манастир Хиландар.
 Преминуо је у дубокој старости, у манастиру Хиландар 1199. или 1200. године. Према хришћанском предању, у тренутку његове смрти просторију је обасјала светлост. Следеће године га је Светогорски сабор канонизовао као светог Симеона Мироточивог, јер су његове мошти точиле миро. Његов син Сава је 1208. године пренео његове посмртне остатке у Рашку, да би над њима измирио своју старију браћу Стефана и Вукана који су се борили за власт.