СТЕФАН НЕМАЊА

 Стефан Немања је био четврти и најмлађи син српског властелина Завиде. Сматра се једним од најзначајнијих српских владара и, заједно са сином Савом, једним од утемељивача Српске православне цркве, која га слави као Светог Симеона Мироточивог. Доба његове владавине представља преломни период у историји и култури Срба и православље је, према византијском моделу, постало државна вера, а епископија у Расу њено средиште.

 Његову владавину карактерише почетак подизања монументалних владарских задужбина, као и појава аутентичног српског стила у сакралној архитектури, познатог као Рашки стил, за чији почетак се узима његово подизање манастира Ђурђеви Ступови. Поред њега, Немања је подигао и обновио читав низ цркава и манастира, међу којима треба истаћи манастире:  Студеницу (коју је подигао себи као маузолеј) и Хиландар, који је обновио из темеља са сином Савом 1198. године. 
 Крајем његове владавине, настала је и најстарија, данас сачувана, ћирилична књига писана српском редакцијом старословенског језика, Мирослављево јеванђеље, писано за његовог старијег брата, хумског кнеза Мирослава.

Повукао се са власти и замонашио на сабору 1196, а за свог наследника је одредио средњег сина  Стефана Првовенчаног. Преминуо је као монах Симеон у манастиру Хиландар, а његове  мошти су 1208. године пренете у манастир Студеницу, у коме се и данас налазе.
Немања се после сабора и повлачења са власти замонашио са супругом Аном у цркви светих Петра и Павла у Расу и том приликом су узели монашка имена Симеон и Анастасија. Прву годину свог монашког живота провео је у манастиру Студеници, да би се у јесен 1197. године придружио свом најмлађем сину монаху Сави на Светој гори. Тамо је, заједно са њим, уз дозволу византијског цара, оживео запустели манастир Хиландар.
 Преминуо је у дубокој старости, у манастиру Хиландар 1199. или 1200. године. Према хришћанском предању, у тренутку његове смрти просторију је обасјала светлост. Следеће године га је Светогорски сабор канонизовао као светог Симеона Мироточивог, јер су његове мошти точиле миро. Његов син Сава је 1208. године пренео његове посмртне остатке у Рашку, да би над њима измирио своју старију браћу Стефана и Вукана који су се борили за власт.

Српске принцезе и владарке: Анка Обреновић

Рођена 20. марта 1821. у очевом шабачком конаку, који је красотом „дворове превасходио”, одмалена је била права принцеза. Имала је бујну природу и жестоку нарав, а била је лепа на мајку Томанију и оштроумна на стрица Милоша. Постала је прва дама Београда, а уз њено име иду бројне првине: прва је Српкиња која је спавала у кревету, у време када га ни кнез Милош није имао, прва је имала кућног учитеља и за музику, прва је водила дневник, не слутећи да ће бити српски првенац у женској дневничкој литератури, учила је језике и објавила прву књигу превода са немачког код нас.
Када је имала само тринаест година, уврстила се у пионире наше књижевности и постала списатељица и прва „преводчица” обновљене Србије. Јевремова мезимица учила је и музику, клавир и гитару почела је да свира 1829, као осмогодишњакиња, када је њена сестра од стрица Савка Обреновић већ била пијанисткиња. Милошева кћи се од 1823. васпитавала у београдском дому италијанског емигранта др Вита Ромите, а Анини кућни учитељи били су Димитрије и Кристина-Тина Тирол, потом и Јосиф Шлезингер.

Време заљубљивања претворило је господичну Анку у кокету и грешницу. Уживала је у колони обожавалаца и била свесна да о њој сви говоре.  Како је Анка заиста изгледала сведочи опис Француза Адолфа Бланкија. Она је 8. августа 1841. године у Бечу на Француза оставила јак утисак, па је забележио:
„Сумњам да се међу својствима која одликују најплеменитије расе жена у осталој Европи може наћи нека слична црта која би се могла применити на личне чари ове српске Књегињице. Човека пре свега изненађује отменост њенога стаса, танког, гипког, високог, и њен ватрени поглед поуздан и благ, упола просвећен, упола варварски. Њена бујна смеђа коса окружује на најособенији начин њено лице нешто снажних али привлачних и живих црта…”
Шест месеци после сусрета са Бланкијем Анка Обреновић се удала за осамнаест година старијег спахију и темишварског финансијског магната Александра Константиновића. Венчање је било 26. априла 1842. а свадба је трајала три дана. Александар Константиновић је 1858. године изненада умро, а Анка остала са четворо деце: Томанијом, Александром, Катарином и посмрчем Станом. У првој години удовиштва окренула се Јови Герману, удовцу своје сестре Симке. Из везе са њим родила је девојчицу и дала јој сестрино име.

Савременици су Анку Обреновић сматрали фаталном женом. Милан Јовановић-Стојимировић назвао је кобном и „једним лепим чудовиштем”. Када је лепота у питању, за тврдњу му послужила слика на којој лепа Анчица свира клавир, по којој је и данас препознатљива.
Историја сведочи да је до моралног слепила волела власт, своје презиме и своју децу. Обожавала је и раскош, облачила се у европску, турску и српску ношњу, увек луксузно и са укусом. Прва је „оставила” народно одело и носила се по последњој бечкој и париској моди, па су је, многи поспрдно, звали и Анка Помодарка.

Од седам кћери Јеврема Обреновића само је Анка дуже поживела, али је насилно умрла обележена грехом када је своју кћер Катарину гурнула у загрљај кнеза Михаила!
Погинула је настојећи да заштити у народу омиљеног Михаила, а умрла као најомраженија међу Обреновићима. Српство је и данас памти као грешницу, а забораву је препуштена због приписане одговорности за кнежеву смрт.

МИЛУТИН БОЈИЋ - ПЛАВА ГРОБНИЦА, песма над песмама

Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне,

Газите тихим ходом!

Опело гордо држим у доба језе ноћне

Над овом светом водом.

Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата

И на мртве алге тресетница пада,

Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,

Прометеји наде, апостоли јада.

Зар не осећате како море мили,

Да не руши вечни покој палих чета?

Из дубоког јаза мирни дремеж чили,

А уморним летом зрак месеца шета.

То је храм тајанства и гробница тужна

За огромног мрца, кô наш ум бескрајна,

Тиха као поноћ врх острвља јужна,

Мрачна као савест хладна и очајна.

Зар не осећате из модрих дубина

Да побожност расте врх вода просута

И ваздухом игра чудна пантомина?

То велика душа покојникā лута.

Стојте, галије царске! На гробљу браће моје

Зави'те црним трубе.

Стражари у свечаном опело нек отпоје

Ту, где се вали љубе!

Јер проћи ће многа столећа, кô пена

Што пролази морем и умре без знака,

И доћи ће нова и велика смена,

Да дом сјаја ствара на гомили рака.

Али ово гробље, где је погребена

Огромна и страшна тајна епопеје,

Колевка ће бити бајке за времена,

Где ће дух да тражи своје корифеје.

Сахрањени ту су некадашњи венци

И пролазна радост целог једног рода,

Зато гроб тај лежи у таласа сенци

Измеђ' недра земље и небеског свода.

Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,

Веслање умре хујно,

А кад опело свршим, клизите у ноћ црну

Побожно и нечујно.

Јер хоћу да влада бескрајна тишина

И да мртви чују хук борбене лаве,

Како врућим кључем крв пенуша њина

У деци што кликћу под окриљем славе.

Јер тамо, далеко, поприште се зари

Овом истом крвљу што овде почива:

Овде изнад оца покој господари,

Тамо изнад сина повесница бива.

Зато хоћу мира, да опело служим

Без речи, без суза и уздаха меких,

Да мирис тамјана и дах праха здружим

уз тутњаву муклу добоша далеких.

Стојте, галије царске! У име свесне поште

Клизите тихим ходом!

Опело држим, какво не виде небо јоште

Над овом светом водом!

Ко је био пуковник Миливоје Стојановић Брка у чију је част Бинички компоновао “Марш на Дрину“

Заборављени српски хероји који нису у уџбеницима историје, али су записани у војним књигама као Гвоздени пук. У току ослободилачких ратова 1912-18. године, Србија је мобилисала око 100 пешадијских, коњичких и артиљеријских пукова. Све ове ратне јединице су храбро и пожртвовано, уз велике губитке, извршиле своју патриотску дужност према отаџбини. Међутим, само је један пук, због легендарне храбрости, као најбољи пук српске војске добио почасни назив “Гвоздени пук“, био је то 2. пешадијски пук “Књаз Михаило” првог позива Моравске дивизије, који је мобилисан од људства са подручја прокупачке окружне пуковске команде. Сачињавали су га војни обвезници од 21. до 31. године живота, који су учествовали у свим ратовима које је српска војска водила од септембра 1912. све до средине децембра 1918. У рат и вечну славу пук је кренуо 24. септембра 1912. Други гвоздени пук је учествовао у свим познатим биткама: у Првом балканском рату у Кумановској, Прилепској и Битољској бици. У Другом балканском рату 1913. године у борбама овог пука са Бугарима погинуло је 50 одсто војника, командант пука, сви команданти батаљона и сви командири чета. Од овог рата, овај пук почиње да се назива “Гвоздени”. Прославио се у Брегалницкој бици, кад је у најкритичнијем тренутку, 18. јуна 1913. године, пук задобио бесмртну славу чувеним јуришом на коту 650, када је пробијен бугарски фронт и решена битка на Брегалници. У Првом светском рату 1914. године Други гвоздени пук учествовао је у Церској бици, и то у самом њеном центру, на Текеришу. Посебно су забележена јуначка дела припадника Гвозденог пука у Колубарској бици. Видећи како му људство гине, други ратни командант пука, пуковник Миливоје Стојановић Брка, лично је повео пук у нови јуриш и том приликом је Кременица освојена а пуковник Стојановић славно погинуо. У његову част композитор Станислав Бинички је компоновао “Марш на Дрину“.
Укупни губици овог пука у ратовима од 1912. до 1918. године износе приближно: погинулих 32 официра, 1.239 војника и подофицира; рањених 148 официра, 6.492 војника и подофицира.
Команду над пуком примио је пуковник Димитрије Милић. Почетком 1915. године, пук је пребачен у Македонију да би ојачао фронт према Бугарској. Посебно признање краљ Петар Први уручио је пуку, због храброг држања при повлачењу војске преко Албаније. Пук је последњи напустио српску територију и кренуо преко албанских беспућа. После опоравка на Крфу, и краће обуке, 18. јула 1916. године пук је изашао на фронт. Пук се посебно истакао за време Горничевске битке. У овим борбама су се прославиле и једине две жене-добровољци, носиоци Карађорђеве звезде са мачевима, које су се бориле у саставу Гвозденог пука, Милунка Савић и Енглескиња Флора Сендс.
После пробоја Солунског фронта у којем је активно учествовао, пук се посебно истакао у борбама за ослобођење Ниша октобра 1918. године, Алексинца, Ражња, Параћина, Свилајнца, до Гроцке, где је пребачен преко Дунава и преко Панчева кренуо на Бечкерек, данашњи Зрењанин. После Бечкерека, пук је 7. новембра 1918. ослободио Кикинду. Средином децембра 1918. године повучен је из Војводине у Београд. Пук је све до 5. маја 1920. задржан у Београду као гардијска јединица, обезбеђујући Двор, Народну скупштину и министарства.
Тек када је формирана гарда, пук је демобилисан и малобројни преживели ратници, који су септембра 1912. године кренули из Прокупља у ратове, коначно су се вратили у родни крај, попаљен и опустошен од бугарске окупације.
Журнал де Женев, октобар 1918. о Гвозденом пуку: Изгледа да они воде борбу у хипнози, у неком летаргичном сну,иду напред .. под непрестаном борбом, занесени, опијени, иду из дана у дан као олуја, као махнити по 30-40 километара дневно. Ова брзина гоњена је само за кинематографске филмове…”
Франше де Епере :”То су сељаци, скоро сви; то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, несаломиви; то су људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива”.

 

Марш на Дрину (March to Drina) most important serbian song

 

 

 

СТЕФАН ПРВОВЕНЧАНИ - КРАЉЕВИНА СРБИЈА

У Расу, код Петрове цркве, 1196. године одржан је државни сабор на коме је Немања објавио да напушта власт, а да престо препушта сину  Стефану. Немања је “уставши са престола свога” узвео сина на тај престо. Тако је Стефан, уз благослов свог оца и рашког епископа, проглашен за великог жупана и владара “све српске земље”, а данашња Петрова црква је постала прва крунидбена црква Србије.

Затим је, 1217. године у тој истој цркви Стефан Немањић стекао краљевску круну коју му је упутио папа Хонорије Трећи. Тим крунисањем у престоном Расу Србија постаје краљевина.

Већ је било устаљено да папа појединим владарима европских држава додељује знаке краљевског достојанства. Тиме владар ступа у породицу краљева, у заједницу признатих владара. Од тада се у историјским изворима појављују два назива за српску државу: Краљевина Рашка и Краљевина Србија. Српски краљеви су, нарочито у међународним односима са Западом користили оба назива, према приликама времена и потребама тренутка.

Важност овог догађаја била је изузетна. Крунисање Стефана Првовенчаног у Расу 1217. године допринело је ширењу појма Краљевина Рашка. То крунисање по западноевропском обрасцу је увело српску државу у круг европских признатих монархија. Србија више није била византијска вазална кнежевина, него равноправни члан европске породице краљева.

“Српски владар је “брат” а не противник у писму које је немачки цар Карло Четврти Луксембуршки упутио цару Стефану Душану, краљу Рашке, 1355. године

Крунисање Стефана Првовенчаног у ствари је међународно признање српске државе.

А у то време и безмало још следећа три века америчким пространствима су пасла крда бизона и живела племена Индијанаца.

 

The Serbian Long-eared Owls

The Serbian Long-eared Owls

A Long-eared Owl peeping down at me

I've been back from my wonderful trip to Serbia last Friday and I'm still stunned by the beauty of this country that has had more than its fair share of troubles recently. Nonetheless, the nature available to be seen by visiting birders is astounding. I had great views of Bee-eaters, Golden Orioles and Goshawks plus farmland birds that we are finding increasingly harder to connect with here in the UK. Corn Buntings, Skylarks and Yellowhammers proliferate whilst I heard Quail, my bogey bird, on several occasions - remember, my visit was in July; the height of summer and the time when most birds are least active.

As I intimated in my previous blog entries, it was the owls that really blew me away. The Long-eared Owl phenomenon was only discovered as recently as eight years ago. The main town where the best numbers of this endearing owl can be found is called Kikinda, around 150 km directly north of Belgrade in the Pannonian Plain. It felt as though there was at least one owl in every tree; in parks and even in the trees lining the streets. There is a tiny street with no more than 10 trees conveniently close to a bar that has since changed its logo to resemble a stylised owl. These small trees harbour an astonishing 700 plus birds during the winter. 700!! Elsewhere in the town at least 20 Short-eared Owls also winter, plus there are countless resident Little Owls and many Kestrels.

The amazing thing is that the Serbs don't realise what they have in the owls choosing to live in such close proximity to humans. They now need to spread the message out to the world in general to encourage ecotourism into their towns and cities for people to see these incredible birds. I believe that if the birders and tourists come it will engender a great pride (as well as revenue) for the locals and hopefully they will do all they can to nuture and protect the owls.

Serbia isn't expensive to get to and once you're there it is certainly inexpensive, so get yourself out there and see these fantastic owls for yourself. I'm heading back out in the winter to see and film the Kikinda gatherings for myself.

If you do head out let me know how you get on.

About Me

The Urban Birder

I am David Lindo and I am The Urban Birder - broadcaster, writer, talker and bird guider. My whole vibe is about getting urbanites to realise that there is a whole world of wildlife under their noses in the world's cities.

 

РТАЊ

МИСТИЧНА ПЛАНИНА-ПИРАМИДА ...
... ОСТАВИЛА ЈЕ НАУЧНИКЕ ЦЕНТРА ЗА ИСТРАЖИВАЊЕ И ЕКОЛОГИЈУ "ДУХ РТЊА" БЕЗ ДИЛЕМЕ ДА СЕ РАДИ О ПЛАНСКИ ОРГАНИЗОВАНОМ ОБЛИКОВАЊУ. 
ОНИ ПРЕТПОСТАВЉАЈУ ДА ЈЕ ПИРАМИДА НАСТАЛА ПРЕ ЧАК 500.000 ГОДИНА А ДА ЈУ ЈЕ САГРАДИЛА "УНИЈА ГАЛАКТИЧКИХ ЦИВИЛИЗАЦИЈА"...