ШАР-ПЛАНИНА

Са 147 врста лептира, Шар-планина је најбогатије подручје Европе, а са преко 200 врста птица (орао брадан, белоглави суп, сури орао, тетреб), она је стециште 60% орнитофауне Србије. На непрегледним пространствима Шар-планине, могу се видети ендемичне и реликтне врсте ситних глодара, као што су динарска волухарица, куна златица, куна белица, видра, али и дивља мачка, балкански рис (Lynx lynx balcanicus), медвед и дивокоза, као и чисте или мешовите шуме молике и мунике и жбунасте заједнице бора кривуља и чисте смрчеве шуме.
Са бројним глацијалним језерима и разноврсним облицима глацијалног рељефа, Шар-планина представља прави музеј глацијалног рељефа под отвореним небом.
Богато културно-историјско наслеђе представљају 34 средњовековне цркве и манастири, попут манастира Светог Петра Коришког из 13. века и манастира Св. Архангела из 15. века надомак Призрена.

 
Али највише од свега, Шар планину краси пас Шарпланинац!
Сурова природа га је направила чврстим, грубим, борбеним, одличним чуваром који не бежи ни пред чопором вукова, ни пред медведом, чак и по цену свог живота. Висок степен интелигенције му омогућава да самостално и без грешке обавља свој део посла у чувању стада и имовине свог господара. То је изузетно уравнотежен и миран пас, истовремено врло доброћудан и врло оштар али смо када се за то укаже потреба. Одан је свом господару и неповерљив према странцима. И када, тешка срца, прихвати госта који је пристигао, будно ће пратити сваки његов покрет. Шарпланинац је тврдоглав и доминантан пас и од њега не треба очекивати извођење циркуских вештина или неприкосновену послушност у оквиру дресуре.
Погрешно је мишљење да је то глуп пас јер се јако тешко дресира. Али, он је само пас који мисли својом главом и већину ствари ради по инстинкту. Он ће савршено добро схватити шта се од њега тражи али то неће урадити ако не сматра да је потребно.

Савршен пас!

ХРАМ СВЕТОГ САВЕ

Храм  Светог Саве на Врачару, посвећен оснивачу Српске православне цркве, спада у ред најмонументалнијих сакралних објеката на целој планети. Саграђен је на месту на ком је наводно 1595. године турски Синан паша спалио мошти највећег српског светитеља.

Градња храма отпочела је крајем XIX века, 300 година након овог историјског догађаја. Тада су настале и прве скице будуће цркве. Балкански ратови и I светски рат прекинули су све акције око подизања Светосавске цркве, и тек 1926. године, поново је расписан конкурс за пројекат. Дефинитивни план будуће цркве, по узору на цариградску Свету Софију, потписују архитекти Богдан Несторовић и Александар Дероко. Почиње изградња а темељи су свечано освећени 10. маја 1936. године.

Радови су поново прекинути због избијања II светског рата и бомбардовања Београда и нису настављени ни након његовог завршетка јер је наступило време Титове комунистичке Југославије. 1958. године, Патријарх Герман обнавља идеју о наставку изградње и након 88 захтева упућених властима, коначно одобрење се издаје тек 1984. године. Наредне године почиње последња фаза у историји градње, финансирана добровољним прилозима Срба и православних верника из земље и иностранства. До 2009. године сви спољни радови су завршени. Резултат је велелепни храм који је заувек променио слику Београда - доминира читавим врачарским платоом и види се из готово свих делова града.

Димензије цркве су импозантне - дужина у правцу исток-запад је 91 метар, ширина у правцу север-југ је 81 метар, висина зидова је 40 метара док се купола налази на висини од 70 метара.
Пречник куполе је 34 метра, тешка је око 4.000 тона и било је потребно четрдесет дана да се комплетно довршена, са позлаћеним крстом висине преко 10 метара на врху, подигне и постави на зидове. На мањим куполама и кровним конструкцијама налази се још 18 позлаћених крстова и укупно 49 звона у звоницима. У току су радови на унутрашњој декорацији цркве: стубова, галерија, прозора... Предвиђено је да сви зидови буду прекривени мозаицима. У главној куполи налазиће се монументална представа Христа Пантократора. О димензијама композиције сведочи податак да ће само очи на Христовом лицу имати ширину од 4 метра.
Површина основе износи скоро 3.500 м2, површина галерија је око 1.500 м2 док се у подземном нивоу налази крипта површине 1.800 м2. Само наос цркве који се простире на површини од 2.100 м2 може да прими од 6.500 до 7.000 верника.

У непосредној близини Храма налази се мала црква Светог Саве подигнута 1935. године као и велики парохијски дом изграђен упоредо са Храмом.

ДОБРИВОЈЕ БОЖИЋ (1885-1967)

ПРОНАЛАЗАЧ И КОНСТРУКТОР ПРВЕ САВРЕМЕНЕ КОЧНИЦЕ ЗА ВОЗОВЕ

Добривоје Божић је био инжењер машинства, проналазач и конструктор прве савремене кочнице за кочење железничких возила.
Године 1922. у америчком патантном заводу је регистровано његово решење кочионог система возова са компресованим ваздухом. Његов изум је познат под именом кочнице Божић и та решења кочнице железничких возила су остала основа за све типове до данас примењених ваздушних кочница у железничком саобраћају.
Кочнице, данас великих произвођача су само усавршене копије кочнице "Божић"

НАЈВОЉЕНИЈА СРПСКА ЦАРИЦА

КНЕГИЊА МИЛИЦА

   После велике трагедије српског народа на Косову 1389, где је заједно са свим својим витезовима и војском, погинуо и српски кнез Лазар, Милица је, иако јој је нуђено да са децом оде да живи у Дубровнику, изабрала тежи пут - остала је у Србији, израњаваној, опустелој и опустошеној од погибељи и похара које су чинили Турци у свом осветничком походу, да управља народом и државом јер су јој синови били још деца. У томе је исказала изузетну мудрост. Увидевши, наиме, да се, недуго после косовске трагедије, само три месеца после битке, угарски краљ Сигисмунд после дужих припрема спрема да нападне Србију, Милица прихвата савез са Турцима. Уз њихову помоћ, успело јој је чак да поврати пределе које је угарски краљ освојио.
   Цена којом је српска кнегиња платила овај савез била је превелика. Поред вазалног односа Србије у односу на Турску, значила је и њену велику личну жртву. Своју најмлађу кћер, Оливеру, морала је да уда за турског султана Бајазита.

   О кнегињи Милици писао је и чувени Константин Философ:

   „А достославна и веома мудра Милица, која превазилазише многе изабране матере, оставши сама, беше као што вели Соломон мужаствена жена и имађаше све врлине. То о њој знају сви око ње, који су поцрпели милостиње из њене руке и још многа друга добра. Она, примивши на себе тако велику власт, знала је и светске ствари, у којима је тешко снаћи се. По лепоти и доброти својој она не беше само жена, него и мудри Одисеј у многим стварима. Ко ће изрећи сва њена дела? Ко ће избројати све божанствене и све свете украсе и дарове њене црквама и манастирима? Ко се неће задивити гледајући њен побожни однос према монасима, која су окренути јединоме Богу? Она заиста делима својим превазилазише заповести и иђаше напред на све веће дело“.

   Пре него што је монашком ризом заменила хаљине народу омиљене владарке, Милица је сазвала сабор на коме је предала власт свом сину Стефану.

   Међу бројним по храбрости забележеним подвизима остаће њени одласци у Цариград, цару Бајазиту, свом зету, први када одлази да спасе од сигурне смрти свог сина Стефана (Бајазит је припремао његову ликвидацију), и други, када од истог тада моћног и охолог владара моли мошти свете Петке, које из Видина преноси у Србију као залог спасења своје земље.

   Врлине, дела и заслуге кнегиње Милице оставиле су дубок траг у епском памћењу српског народа, који је за узврат заувек „крунисао“ заједно са њеним супругом, кнезом Лазаром, који се „бирајући“ између два царства - поробљавања и преласка у Ислам, земаљског и небеског определио за „царство небеско“ и борбу за хришћанство. Цара Лазара и царицу Милицу срешћемо у бројним епским песмама које су дуго преношене с колена на колено.

   Кнегиња Милица је умрла пре шест стотина година, 11. новембра 1405. године, у манастиру Љубостиња, где се у саркофагу чувају њене мошти. 
   Остала је и до дан-данас највољенија српска царица Милица.

 

ОВО СУ СРБИ:

О СРБИМА СУ РЕКЛИ: FRIDRIH GRISENDORF 1945.

НЕМАЧКИ ПАСТОР FRIDRIH GRISENDORF

Понекад се чини да припадници других народа имају боље мишљење о моралним и људским вредностима српског народа и боље памћење на славне историјске тренутке Срба но сами Срби. Можда зато што са дистанце могу боље да сагледају. Ову проповед је одржао немачки протестантски свештеник 1945. године у свом селу Евербургу крај Оснабрика где се тада налазило на хиљаде српских заробљеника:

Наша отаџбина је изгубила рат. Победили су Енглези, Американци, Руси. Можда су имали бољи материјал, више војске, боље војсковође. Но то је уствари изразито материјална победа. Ту победу су однели они. Међутим, има овде међу нама један народ који је од свих победника извојевао једну много лепшу, другу победу. Победу душе, победу срца, победу мира и хришћанске љубави. Тај народ су Срби.
Ми смо их раније само површно познавали.
Али смо такође добро знали шта смо ми чинили у њиховој отаџбини. Убијали смо на стотине Срба, који су бранили земљу - за једног нашег убијеног војника, који је иначе представљао власт окупатора-насилника. Па не само да смо то чинили, већ смо са благонаклоношћу посматрали како тамо на Србе пуцају са свих страна: и Италијани, и Мађари и Шиптари и Бугари и... Знали смо да се овде међу нама налази 5.000 Срба официра који су некада представљали елиту друштва у својој земљи, а сада личе на живе костуре, малаксали и изнемогли од глади. Знали смо да код Срба живи веровање да "ко се не освети - тај се не посвети", и ми смо се заиста плашили освете тих српских мученика.
Бојали смо се да ће они после капитулације наше земље чинити с нама оно што смо ми њима чинили. Живо смо замишљали ту драму и већ смо у машти гледали нашу децу како плове низ канализацију или их пеку у градској пекари. Замишљали смо убијање наших људи, силовање наших жена, рушење и разарање наших домова. Међутим, како је било?
Кад су покидане логорске жице и када се 5.000 живих српских костура расуло слободно по нашој земљи, они су миловали нашу децу поклањајући им бомбоне, мирно разговарали са нама. Срби су дакле миловали децу оних који су њихову Отаџбину у црно завили. Тек сада разумемо зашто је наш велики песник Гете учио српски језик. Сада тек схватамо зашто Бизмаркова последња реч на самртној постељи беше - Србија!
Та победа је већа и узвишенија од сваке материјалне победе! Такву победу чини ми се, могли су извојевати и задобити само Срби, одгајени у њиховом светском духу и јуначким српским песмама које је наш Гете тако много волео...
Ова победа ће вековима живети у душама Немаца, а тој победи и Србима који су је извојевали, желео сам да посветим ову моју последњу свештеничку проповед".

МЕАНДРИ РЕКЕ УВАЦ

МИТСКА РЕКА

 

Клисура реке Увац се налази у југозападној Србији, између Нове Вароши и Сјенице.
Стене, поткапине и многобројне неистражене и неиспитане пећине изнад воде дуж клисуре чине савршено станиште за гнежђење веома ретке и малобројне врсте лешинара - белоглавог супа У циљу заштите ове врсте, простор око реке Увац проглашен је за специјални резерват природе. Поред белоглавог супа који је симбол клисуре, у резервату се може видети још један представник грабљивица - сури орао, такође ретка и угрожена врста, затим планински пузгавац, буљина, водомар, слепи миш и видра која се налази на Европској црвеној листи, оној која значи последње, алармантно упозорење пред нестајање.
Реке Увац, иначе, и има и нема. Вијуга, скровита, види се и не види, улази и поново излази. Тајанствена! Причало се да кад би на Увцу запевао петао, чуо би се у три државе: у Аустроугарској царевини, која се протезала босанском страном до десне обале Увца, надомак Прибоја; у Турској царевини у Прибоју и у Краљевини Србији, горе уз Увац, према Златиборским суватима и Јабланици.