ПРОЧИТАЈТЕ ОВО:

Папа Јован Павле Други (Речи упућене председнику Клинтону током јавног појављивања у Денверу, САД): "Требало би да бомбардујете Србе"

Жак Ширак (Изјава председника Француске, за ручком јуна 1995. године, поводом састанка шефова влада држава чланица ЕУ):
"Срби су народ без закона и без вере. То је народ разбојника и терориста."

Лоренс Иглбергер (Бивши државни секретар САД):
"Срби нису нарочито паметни"...
"Српска деца се више неће смејати"

Клаус Кинкел (Немачки секретар иностраних послова, изјава 27. маја 1992.):
"Србе треба бацити на колена" 

Маргарет Тачер (Бивши премијер Велике Британије, Њујорк тајмс, 4. маја 1994.):
"Зауставите Србе. Одмах. Заувек."

Јосиф Бродски (Руски јеврејски песник - дисидент, нобеловац, у дневнику Интернешнел хералд трибјун, 5. августа 1993.):
 "Србија, несумњиви агресор, требало би да буде присиљена УН резолуцијом да сноси читав терет репарације."

(расистичка антисрпска реклама за спреј који уништава гамад. Канал Плус француске ТВ, емисија "Хоризонти" априла 1999.): 
"НАТО - разсрбљавач" (ДЕСЕРБИЗАТОР) 

Ричард Холбрук (Клинтонов емисар у Југославији, Њујоркер, 6. новембра 1995.):
"Срби су злочиначке сероње"

Тони Блер (Британски премијер, током НАТО агресије на Србију 1999.):
"Рат против Србије није више само војни сукоб. То је битка између добра и зла. Између цивилизације и варварства." 

Џејми Шеј (Бивши потпарол НАТО, марта 1999.):
"Србе треба спокојно бомбардовати, јер ће све брзо заборавити."

Томислав Мерчеп (Говор на конгресу Хрватске пучанске странке, Ферал трибјун, новембра 1995.):
"На несрећу, нисам побио све Србе"

Ролф-Дитер Клуге (Директор славистичког семинара Универзитета Тибинген, на округлом столу Универзитета у Тибигену, 1997.):
"Предлажем да се српској деци забрани у школама учење српске националне поезије"

Сер Питер Јустинов (Глумац, амбасадор Унеска, Европљанин, 10. јуна 1993.):
"Срби су дводимензионалан народ са тежњом ка простатлуку... Животиње користе своје ресурсе знатно сређеније него ови наопаки створови, чија припадност људској раси је у великом закашњењу."

Додајем коментаре у своје лично име:
неке личности са овог кратког списка, а списак је много дужи, биће још прилике да читате и да се замислите, не над судбином Срба, ми свој крст носимо и тако ће довека бити. Да се замислите ко вас води и где вас води. Неке изјаве су инфантилне и прилично приземне (Жак Ширак, Тони Блер, Ролф-Дитер Клуге); неке су претеће јер је моћ господарила умом (Лоренс Иглбергер, Клаус Кинкел, Џејми Ше); неко лупета (Јосиф Бродски), тек да нешто каже, али не по правди и звању - човек је Нобеловац, али шта друго очекивати од руско-јеврејског песника-дисидента; неко је показао крајњи домет своје интелигенције (Ричард Холбрук); неки коментари нас, на жалост, уопште не чуде (Томислав Мерчеп); некоме лупетање може да се оправда сенилношћу мада је и тако дотични сер простак (Сер Питер Јустинов); некоме не желим да почива у миру (Маргарет Тачер); али некоме апсолутно није дозвољена не само таква изјава него и сама помисао (папа Јован Павле Други).

ПРИНЦ ЂОРЂЕ КАРАЂОРЂЕВИЋ, НАЈТРАГИЧНИЈА ЛИЧНОСТ НАШЕ САВРЕМЕНЕ ИСТОРИЈЕ

"ЗАР ЈЕ ТРЕБАЛО ДА ЦЕО ЈЕДАН НАРОД, ЧИЈИ САМ И ЈА СИН, ИЗГУБИ СЛОБОДУ, ДА БИХ ЈЕ ЈА СТЕКАО ?!" - написао је у својој аутобиографији "Истина о моме животу" принц Ђорђе Карађорђевић

 

Век и нешто више након одрицања од престола Ђорђа Карађорђевића, најстаријег сина  краља Петра Првог, историја још није донела коначан суд о том чину, али ни о њему самом.

И док званична историографија и данас барата извештајима тадашњих лекара да је несуђени наследник престола боловао од шизофреније, па је тако био неподесан за обављање владарских функција, многи савременици су веровали да је био жртва веште интриге створене у кругу тадашњих али и потоњих љутих противника - Александра Карађорђевића, Пашића, Аписа и Петра Живковића. Несуђени престолонаследник Ђорђе Карађорђевић је био бахат и прек, плаховит и нагао, и као такав стицао је непријатеље, уједињавао је оне који никада не би могли заједно, али сигурно није био нервно поремећен. Због изразито патриотских ставова током анексионе кризе 1908. године, ужасавао је и Хабзурбговце, при чему је свако од њих сматрао да је Александар далеко примеренија личност за владарску круну, те да би се њиме могло далеко лакше владати. Много више од бахатог понашања, противницима је сметала његова непокорност, схватање да се ничим и ни на који начин њиме не може управљати. Идеја да се уклони са трона, јавила се рано, а подстицали су је свако из свог разлога, и Александар, и Пашић, и завереници. Једини који се томе до краја противио био је његов отац, али се на крају  и сам томе морао приклонити. Највећи проблем Ђорђевих противника био је тај што тадашњи устав није предвиђао могућност смене престолонаследника. До устоличења новог могло је доћи само у случају смрти старог или његовим добровољним одступањем од права које му је припадало рођењем. Оптуживали су га да је опседнут идејом да га неко стално прогони, шпијунира и угрожава му живот, али то се заиста и дешавало. Често се занемарује да је био огорчени противник Аустријанаца а управо је његов послужитељ Колаковић, који је умро после Ђорђевог ударца ногом, али чија је смрт остала спорна, био аустроугарски држављанин и, по свему судећи, њихов шпијун. Остао је неразјашњен и покушај атентата на Ђорђа када је у његовој соби експлодирала бомба, али и његова честа тровања која нису била само плод његовог умишљања.

Сам чин одрицања од престола Ђорђу није тешко пао. Његов начин живота знатно се разликовао од уштогљености коју је наметала владарска функција. И, колико год да није волео да влада, војска му је била опсесија. Учествовао је у оба балканска рата, а на Мачковом камену, почетком Првог светског рата је тешко рањен, због чега је добио орден. Према уставу Србије, али и правилима Краљевског дома, Ђорђу је припадала командна функција у српској војсци. Не само да је, након опоравка није добио, већ га је млађи брат потпуно избрисао из ратног распореда. У тренуцима највећег искушења српског народа био је принуђен да време проводи у Француској.

Прави ход по мукама започео је након смрти оца, када су Ђорђу најпре забранили да улази у двор, одузели му возило и коње, а о њему свакодневно ширили најподлије приче. Александар 1925. године даје налог да се Ђорђе ухапси и спроведе на дворско добро у Беље, а јавност обавештава да је његов брат нервно оболео и да су предузете болничке мере да му се помогне.Ђорђе је у Бељу провео годину дана, да би затим био пребачен у Топоницу. Иако није био психијатријски случај, све је чињено да се направи лудим. За 16 година тамновања није му био дозвољен контакт са спољним светом. Захтев да га прегледају страни неуропсихијатри двор је глатко одбио, да се права истина никада не сазна. Деценију и по је провео између четири зида, са једносатном шетњом око павиљона.


Ослободили су га Немци, али је одбио њихову понуду да влада Србијом. "Судбина се поиграла са мном", записао је у мемоарима принц Ђорђе. "У дану када је Србија изгубила слободу, у часу када је цео мој народ постао заточеник, ја сам ослобођен. Ослободили су ме Немци, народ који никада нисам волео и против кога сам се борио целог живота".

Послератне године, принц Ђорђе је, уз дозволу комунистичких власти, провео у Београду, као једини изданак Карађорђевића коме је дозвољено да остане. Живео је мирно, до краја вољен и поштован од народа. Сахрањен је у задужбини свога оца, цркви св. Ђорђа на Опленцу.


Ђорђе је, по многима једна од најтрагичнијих личности наше савремене историје. Чак и ако историја некада покаже и докаже праву истину, остаће отворено питање. Јер, живих сведока нема а Charta non erubescit.

 

 

А ја се сећам да сам као дете свакодневно кроз ограду виђала једног тихог господина како седи у башти и чита књигу. И сећам се да се шапатом говорило да је то принц.

САБОРНА ЦРКВА У БЕОГРАДУ

СВРСТАВА СЕ У РЕД НАЈЗНАЧАЈНИЈИХ ЦРКВЕНИХ, ИСТОРИЈСКИХ 

И КУЛТУРНИХ СПОМЕНИКА СРПСКОГ НАРОДА

Први подаци о Саборној цркви на њеној садашњој локацији потичу из XVI века. Сачињавали су их углавном путописи из XVI-XVIII века који су доста опширно писали о постојању и изгледу храма Св. Архангела Михаила. Најдрагоценије податке нам пружа протестантски свештеник Герлах у свом дневнику из 1573. године.  

Саборна црква је велелепна грађевина чији темељи постоје вековима. Мењала је свој облик, али не и намену - да окупи вернике, српски народ, у своје окриље. Рушена је и поново подизана. Разорена је и почетком XVIII века у турско-аустријским сукобима, због чега су Срби морали да користе јадну мању цркву у вароши. С обзиром на то да аустријске власти нису благонаклоно гледале на настојања српске цркве да обнови своје порушене храмове, напротив, изричито су то забрањивале, српска црква се на челу са митрополитом Мојсијем Петровићем обратила за помоћ руском цару Петру Великом 1718. године.

Данашња Саборна црква је грађена од 1837. до 1845. године по налогу кнеза Милоша Обреновића. Посвећена је арханђелу Михаилу, крсној слави кнеза Милоша и његова је задужбина. Црква је грађена у стилу класицизма са елементима необарока а унутрашњост је богато украшена. Посебну вредност представља црквена ризница. У цркви се налазе мошти светог деспота Стефана Штиљановића, део моштију кнеза Лазара, честице моштију светог Јована Шангајског као и гробнице црквених поглавара и српских владара из династије Обреновић (Милоша, Михаила и Милана). Глава вожда Карађорђа је до 1819, када је извађена и пренесена у Тополу била сахрањена у јужном делу порте. Испред главног портала, сахрањена су два великана српске културе: Доситеј Обрадовић и Вук Стефановић Караџић.

Важно је поменути да се у Саборној цркви налази Чудотворна икона Богородице Београдске.

АЛЕКСАНДАР ДУГИН - ПРЕДГОВОР ЗА СРПСКО ИЗДАЊЕ КЊИГЕ "ОСНОВИ ГЕОПОЛИТИКЕ"

Александар Гјељевич Дугин је доктор политичких наука, философ, публициста, оснивач Покрета неоевроазијства, творац савремене руске геополитичке школе. Припада православној старообредној Цркви која је у јединству са Руском православном Црквом. Рођен је 07.јануара 1962. године, на православни Божић, у Москви. Политички се активирао 1994. године у "Покрету нове деснице", затим је са Едуардом Лимоновим основао Национал-бољшевичку партију, а од 2001. године је лидер политичког покрета "Евроазија".
Говори девет језика, између осталог француски, шпански, енглески, немачки и арапски.
Дугин перманентно прати збивања у Србији и објављује о томе своја мишљења на сајту Покрета "Евроазија" http://www.evrazia.org/.

Предговор за српско издање књиге „Основи геополитике“

Ја јако волим Србију. То признање није пука формалност, то је унутрашња дубоко искрена радост помешана са болом и сузама; тако се воли само оно што се истински воли. Не могу да сталожено и без суза пишем или говорим о српској држави и српском народу, о српској земљи и српској геополитици. Скоро о свему могу да говорим сталожено и без суза, само о томе не. Ваш песник је писао: „Ја ћу дати живот, Отаџбино моја, знајући шта дајем и зашто га дајем…” И ја то знам, продорно, суво као лица српских сељака, љуто као укус шљивовице, ватрено као поглед српске њиве…
Сматрам да је средиште света у Србији. Тајно срце планете је негде код вас; ви га чувате, схватате колико би коштало да га изгубите, крварите, гледате у празно, трљате руке и чувате…
Геополитика је сувопарна наука, оперише с реалностима лишеним поезије. Али и с те стратешке тачке гледишта стожерност Србије, њена средишњост, њена јединственост међу народима Балкана избија са свом очигледношћу. 

Ко контролише Србију, контролише Балкан; ко контролише Балкан, контролише огроман медитерански стратешки регион. То је геополитички аксиом за који Срби тако скупо плаћају у својој историји.

НЕБЕСКЕ СТОЛИЦЕ

Небеске столице или Црквина је археолошки локалитет из позноантичког и ранохришћанског периода, који се налази испод истоименог узвишења, под самим Панчићевим врхом на Копаонику. То је уствари група стена са којих се пружа поглед ка долини Ибра и Косову а назив им је 1895. године дао Живојин Мишић.
Током истраживања започетих 1998.године, откривени су остаци грађевина и репрезентативне базилике специфичне основе, у чијој унутрашњости је откривен ранохришћански мозаик. 
Базилика на Небеским столицама  је направљена истовремено тј. није грађена из више фаза, и прављена је од ломљеног и тесаног камена који је везиван кречним малтером, а сам терен је утицао на њену градњу, пошто су у њој уочљиви делови стена које су се пре градње налазиле на том простору. Њена унутрашњост је била украшена фрескосликарством и мозаиком на патосу, што сведочи о њеном репрезентативном изгледу. Данас су од базилике опстали темељи и приземни део зида, који су након откопавања конзервирани.

Патос базилике био је прекривен сложеним мозаиком рађеним у opus tesselatum техници, од кога је сачуван само периферни сегмент. Сматра се да је централни део мозаика представљала нека сложена композиција, око које се простирао оквир (фриз) подељен у мање сегменте украшене зооморфним и геометријским представама, међу којима је и представа птице, која је имала своју симболичку вредност везану за духовни свет у ранохришћанским приказима. На основу очуваног фрагмента, настанак мозаика, а самим тим и целе базилике смешта се у крај V или VI век.
Сам откривени фрагмент је пронађен у веома лошем стању, како због времена, тако и због ватре којој је био изложен у једном периоду своје историје. Током археолошких радова, он је склоњен са локалитета и пренет на конзервацију, а планирано је да се његова копија касније постави на његовом месту.

ЦЕО СВЕТ ШИША СРПСКА НУЛАРИЦА

   Највећи проналазач свих времена је, наравно, Никола Тесла. Али, ови простори су изнедрили још једног Николу за кога је мало ко чуо али је његов једини проналазак свакодневно у употреби - машиница за шишање, популарна нуларица

Никола Бизумић је рођен 1823. у фрушкогорском селу Нерадину. Био је брица. Муштерије је шишао маказама, а како би другачије! Међутим, да би на једноставније фризуре трошио много мање времена смислио је генијално решење - конструисао је машиницу за шишање која ће постати један од главних фризерских алата. Његова ручна машиница је касније прикључена на струју, када је његов имењак Никола Тесла свету подарио електричну енергију. Машиницу је патентирао у Лондону где је нашао  финансијере и добио сертификат за патент. Врло брзо је изграђена фабрика за производњу машиница и за само десет година цела се Европа шишала њоме. Успех је био огроман. Добио је престижну титулу "сер". Како би лакше успео у свету бизниса узео је "оригинално" име Џон Смит. Зарадио је много. Поред небројано много акција у фабрикама и банкама имао је изузетно лепу и атрактивну вилу у отменој лондонској четврти. Након смрти, његова имовина је процењена на 22 милиона фунти које је  требало је добију наследници. Нико није ништа добио, све је остало Енглеској.
Не зна се тачно колико би данас новца требало да буде исплаћено наследницима али је сигурно у питању огромна сума.     У причи о његовом изуму би могло да се оде и корак даље јер су на основу његове машинице за шишање касније направљени додаци за комбајне, косилице... Све оно што ради по истом принципу као и Николина машиница. .

МАНАСТИР ГОРЊАК

Манастир Горњак је задужбина кнеза Лазара подигнута између 1379. и 1381. године.

Историја манастира је историја народа овога краја. Рушили су га и палили, пљачкали његове драгоцености, одводили монахе, а он је поново ницао, ту поред Млаве, прилепљен уз камене стрмине планине Јежевца. Мошти преподобног Григорија (које се сада налазе у манастирској цркви), носили су монаси, бежећи од Турака, па су тако боравиле у манастирима Орешковици, Хопову, Војловици, а за време Другог светског рата у Саборној цркви у Пожаревцу.
Манастир, који је добио име по ветру горњаку, који дува овом долином, чувао је велике драгоцености у својој ризници: повељу кнеза Лазара, повељу патријарха српског Спиридона (XIV век), барјак цара Душана, чашу кнеза Лазара, са угравираним иницијалима... Кажемо "чувао је", јер тих драгоцености више нема у манастиру. У Првом светском рату, Бугари су однели, не само златни путир, који је кнез Лазар поклонио манастиру, барјак цара Душана и све друге драгоцености, већ и манастирска звона.

Ипак, најтежу судбину Горњак је доживео у Другом светском рату, Немци су запалили манастир, па су тако уништене или однете и остале вредности манастирске ризнице и библиотеке, а међу њима нестале су и повеље кнеза Лазара и патријарха Спиридона. Заштићен је као споменик културе од великог значаја.