ВАСА ЧАРАПИЋ

Споменик Васи Чарапићу налази се на месту погибије, код Народног позоришта.

Био је кнез Грочанске нахије и један од највећих војсковођа у Првом српском устанку.

Био је и главни заговорник освајања Београда око кога се Карађорђе дуго двоумио. 

Током напада, док је предводио 3000 бораца на шанац код Стамбол-капије, погодио га је турски куршум. Преминуо је у Карађорђевом чадору, у који је за живота, могао да уђе без најаве. 

Турци су се повукли у тврђаву, а после две недеље град је предат устаницима.

Храбри војвода добио је у Београду своју, Васину улицу.

НЕПРАВЕДНО ЗАБОРАВЉЕН: МИХАИЛО МИЛОВАНОВИЋ

Михаило Миловановић, “Војвода Живојин Мишић”

Михаило Миловановић, један од оснивача Удружења ликовних уметника Србије, ратни сликар Врховне команде српске војске у Првом светском рату, аутор чувених портрета српских војвода Радомира Путника, Живојина Мишића, Степе Степановића и Петра Бојовића, генерала Павла Јуришића Штурма, краља Петра I Карађорђевића и регента Александра Карађорђевића. Овај неправедно заборављени сликар је дипломирао на ликовној Академији у Минхену али се вратио у земљу кад су почели Балкански ратови, као добровољац.
Почетак Првог светског рата затекао га је у Прагу где је био ухапшен али је успео да побегне и да се прикључи својој Дринској дивизији на ратишту.
Са српском војском преживео је сву њену голготу.

Михаило Миловановић, "Павле Јуришић Штурм"

prof. dr VESELIN SAVIĆ

Кажу да је био један од водећих медијума, медијатора и манипулатора.
И ево, готово две деценије после његове смрти, подаци расути по интернету и књигама и даље су штури. Ипак, остало је обиље сећања и сведочења гостију његовог чувеног салона о докторовој ексцентричности, почев од изгледа па до крајње неформалног понашања. Овом приликом износим само део са његовог предавања у Америци о разлици у навикама и менталитету између Срба и Американаца којом приликом је истакао за њега пресудан детаљ:
- Наша царица Милица, кад јој је погинуо муж, отишла је у манастир, а на месту где га је први пут угледала подигла је цркву Љубостињу. Ваша (принцеза!) Жаклина Кенеди после погибије Џона Кенедија удала се за првог богатог Грка, Оназиса, који је на њу наишао. То је драстична разлика међу нама и зато често не можемо да се разумемо.

ЛАЗА КОСТИЋ И ЛЕНКА ДУНЂЕРСКИ: МЕЂУ ЈАВОМ И МЕД СНОМ

Лабудова песма Лазе Костића Santa Maria della Salute посвећена је рано преминулој Ленки Дунђерски

Лаза Костић! Песник и професор новосадске гимназије. Национални борац. Председник варошког суда. Увек спреман да буде млад или да лута по туђој младости.

Њему је била педесета, њој тек двадесетпрва. Ленки Дунђерској, ћерки најимућнијег Србина у Војводини Лазе Дунђерског. У педесетој, чак се и Лаза плашио да започне нов, узбудљив, заљубљен живот са тридесет година млађом девојком. Задовољио се њеним пријатељством, вожњом кочијама по граду и слушањем клавира. И дубоком патњом која није знала за милост. И која би почињала негде у сумрак док Ленка сања у својој девојачкој соби. Да би некако заборавио Ленку, Лаза се оженио најбогатијом мираџиком Јулком Паланачки а Ленка је исте године умрла. 

"Што се мојих година тиче, уверавао сам себе да ће моја љубав и њена лепота успети да ме подмладе", говорио је. 
По свој прилици, Ленкини најближи су знали њену тајну и потрудили се да она нестане заједно са њом: ако је веровати "Сећању на др Лазу Костића" Ленкин брат Гедеон постарао се да ниједна разгледница нити било какав други материјални траг о вези Ленке и Лазе не остане након њене смрти. 
Настала је најсилнија љубавна песма српске књижевности и велика химна трагедији.

Santa Maria della Salute

Опрости, мајко света, опрости,

што наших гора пожалих бор,

на ком се, устук свакоје злости,

блаженој теби подиже двор;

презри, небеснице, врело милости,

што ти земаљски сагреши створ:

Кајан ти љубим пречисте скуте,

Santa Maria della Salute.

Зар није лепше носит' лепоту,

сводова твојих постати стуб,

него грејући светску грехоту

у пеп'о спали срце и луб;

тонут о броду, трнут у плоту,

ђаволу јелу а врагу дуб?

Зар није лепше вековат у те,

Santa Maria della Salute?

Опрости, мајко, много сам страдо,

многе сам грехе покајо ја;

све што је срце снивало младо,

све је то јаве сломио ма';

за чим сам чезно, ћему се надо,

све је то давно пепо и пра',

на угод живу пакости жуте,

Santa Maria della Salute.

Тровало ме је подмукло, гњило,

ал опет нећу никога клет;

шта год је муке на мене било,

да никог за то не криви свет:

Јер, што је души ломило крило,

те јој у јеку душило лет,

све је то с ове главе, са луде,

Santa Maria della Salute!

Тад моја вила преда ме грану,

лепше је овај не виде вид;

из црног мрака дивна ми свану,

ко песма славља у зорин свит;

сваку ми махом залечи рану,

ал тежој рани настаде брид:

Што ћу од миља, од муке љуте,

Santa Maria della Salute?

Она ме гледну. У душу свесну

никад још такав не сину глед;

тим би, што из тог погледа кресну,

свих висина стопила лед,

све ми то нуди за чим год чезну',

јаде па сладе, чемер па мед,

сву своју душу, све своје жуде,

- сву вечност за те, дивни тренуте! -

Santa Maria della Salute.

Зар мени јадном сва та дивота?

Зар мени благо толико све?

Зар мени старом, на дну живота,

та златна воћка што сад тек зре?

Ох, слатка воћко танталска рода,

што ниси мени сазрела пре?

Опрости моје грешне залуте,

Santa Maria della Salute.

Две се у мени побише силе,

мозак и срце, памет и сласт,

дуго су бојак страховит биле,

ко бесни олуј и стари храст;

напокон силе сусташе миле,

вијугав мозак одржа власт,

разлог и запон памети худе,

Santa Maria della Salute.

Памет ме стегну, ја срце стисну',

утекох мудро од среће, луд,

утекох од ње - а она свисну.

Помрча сунце, вечита студ,

гаснуше звезде, рај у плач бризну,

смак света наста и страшни суд -

О, светски сломе, о страшни суде,

Santa Maria della Salute.

У срцу сломљен, збуњен у глави,

спомен је њезин свети ми храм,

кад ми се она одонуд јави,

ко да се бог ми појави сам:

У души бола лед ми се крави,

кроз њу сад видим, од ње све знам

зашто се мудрачки мозгови муте,

Santa Maria della Salute.

Дође ми у сну. Не кад је зове

силних ми жеља наврли рој,

она ми дође кад њојзи гове,

тајне су силе слушкиње њој.

Навек су са њом појаве нове,

земних милина небески крој.

Тако ми до ње простире путе,

Santa Maria della Salute.

У нас је све ко у мужа и жене,

само што није брига и рад,

све су милине, ал нежежене,

страст нам се ближи у рајски хлад;

старија она сад је од мене,

тамо ћу бити доста јој млад,

где свих времена разлике ћуте,

Santa Maria della Salute.

А наша деца песме су моје,

тих састанака вечити траг,

то се не пише, то се не поје,

само што душом пробије зрак.

То разумемо само нас двоје,

то је у рају приновак драг,

то тек у заносу пророци слуте,

Santa Maria della Salute.

А кад ми дође да прсне глава

о мог живота хридовит крај,

најлепши сан ми постаће јава,

мој ропац њено: "Ево ме, нај!"

Из ништавила у славу слава,

из безњенице у рај, у рај!

У рај, у рај, у њезин загрљај!

Све ће се жеље ту да пробуде,

душине жице све да прогуде,

задивићемо светске колуте,

богове силне, камоли људе,

звездама ћемо померит' путе,

сунцима засут' сељенске студе,

да у све куте зоре заруде,

да од милине дуси полуде,

Santa Maria della Salute.

СРПСКЕ ПРЕСТОНИЦЕ

Прва српска престоница био је Рас, град чији се остаци налазе у близини Новог Пазара у Рашкој области, и Србија се у време Стефана Немање називала Рашка. У Расу су дуго столовали Немањићи. Затим се центар српске државе померио ка Косову, у Призрен, град на Бистрици у Призренском пољу у Метохији. Цар Душан је после крунисања престоницу преместио у Скопље. Престоница Лазара и Лазаревића био је Крушевац а касније Београд. Неколико деценија уочи пада под Турке престоница Србије је био град Смедерево, који је подигао деспот Ђурађ Бранковић. Милош Обреновић је владао из Крагујевца, центра Шумадије, који је у XIX веку био и културни центар Србије. Београд је по други пут постао српска престоница након проглашења Србије за аутономну кнежевину 1839. године, а то је и данас.

ПИТЕР ХАНДКЕ: НИСАМ БИО НИЧИЈА ЖРТВА, СРПСКИ НАРОД ЈЕ ЖРТВА

Хандке је један од најзначајнијих савремених писаца немачког језика, који је бранио достојанство српског народа изношењем истина о његовом страдању током протеклог грађанског рата у Југославији, чиме је показао и доказао да је његово укупно књижевно стваралаштво увек било засновано на непролазним моралним вредностима 

Петер Хандке је аустријски књижевник, одавно везан пријатељством са Србима. Са пута у ратом захваћену Босну донео је жестоко оспоравани есеј „Правда за Србију“, у ком се залагао за објективан приступ западних земаља и против сваљивања кривице само на српску страну. Након тога, Хандке је „преко ноћи“ прогнан из глобалне интелектуалне заједнице у екскомуникацију у којој се до данас налази. После првог есеја следила су даља дела на ту тему.
1999. са почетком бомбардовање Југославије, Хандке је дошао у Србију. У знак протеста вратио Бихнерову награду и ишчланио се из Католичке цркве. Од немачког министра Рудолфа Шарпинга је захтевао да му врати све његове књиге. Хандкеови есеји о Србији спадају међу најтемељније и најсадржајније критике медија писане последњих година. Србија је за њега само метафора, повод за његове литерарне и филозофске расправе о „дереализацији света“. За разлику од његових колега и непријатеља, који су окренули леђа Балкану, Хандке је остао доследан Србији као кључној метафори за искривљавање истине кроз медије.
Хандке је добитник свих најважнијих књижевних награда осим Нобелове и на питање новинара да ли његово „србовање“ може имати везе са тим, одговорио је:"Зар је нисам ја добио? Штета! Предвиђам да ће следећу Нобелову награду за књижевност добити Лео Меси! Зар није онај Ахтисари, тај дивни анђео, добио награду за мир..."

ХИЛАНДАР - ЦЕНТАР СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ДУХОВНОСТИ

Хиландар је српски манастир који се налази у северном делу Свете горе Атонске, државе православних монаха која постоји више од хиљаду година. 

Посматран споља, манастир има изглед средњовековног утврђења, с обзиром да је окружен бедемима високим и до 30 метара. Поред велике, главне цркве ту је и дванаест параклиса-малих црквица, односно капела. Манастир је изградио грчки монах светогорац, Георгије Хеландариос, а обновили су га Стефан Немања (у монаштву Симеон) и његов син Сава 1198. године. 1199. године у њему је и умро Стефан Немања. У време краља и цара Душана Света гора је дошла под његову власт, а то је период највећег просперитета манастира. У вековима турске владавине, Хиландар су помагали руски цареви и молдавски кнежеви у XVI веку, а српски патријарси из Пећи у XVII веку. У новијој историји манастир је значајно страдао 2004. године у катастрофалном пожару, а у току је обнова оштећених грађевина.

Хиландар представља једно од назјначајнијих средишта српске културе и духовности. Кроз векове, релативно заштићен од напада и пљачкања, у сигурности Свете горе Атонске и њене аутономије, био је поштеђен судбине која је задесила скоро све друге српске манастире. У Хиландару је очувана најбогатија колекција оригиналних старих рукописа, икона, фресака. Никако се не сме заборавити икона Богородице Тројеручице, најпоштованије иконе у Хиландару и најзначајније иконе српског народа, која по предању припада реду нерукотворених икона или оних икона које је иконописао апостол и јеванђелист Лука, први сликар хришћанства. На њеној другој страни је насликан Свети Никола.  

 Манастирска библиотека садржи 800 руком писаних и 7000  штампаних рукописа. Иконе у олтару су сликане 1623. године. Поред свег блага, у манастиру се налазе и два крста направљена од светог крста (крста на коме је умро Христ), делови трнове круне и трске, још неколико са драгим камењем, сјајне минијатурне иконе, заставе краљева, колекције златника, историјских докумената и много другог. Хиландар има највећи број чудотворних икона, не само на Светој Гори него и у целом хришћанском свету.
У близини Хиландара, рестаурира се манастир Св. Василија, и кад буде завршена рестаурација, део монаха прећи ће из Хиландара у нови манастир. Тада ће постојати два српска манастира на Светој Гори. Поред тога, позната је и испосница Светог Саве у Кареји у којој се налази само отац Симеон, а у њој се налази икона Млекопитатељнице, једине иконе на којој пресвета Богородица доји малог Исуса.
Интересантно је да се у манастиру Хиландар замонашио један Немац који је примио православну веру и након неког времена је добио послушање да борави у кући на обали мора. Захваљујући његовим пријатељима из Немачке који су му слали донације, успео је да од трошне куће направи репрезентативан објекат, велику камену кућу у којој живи сам. То је његова келија.
Манастир се од 1988. године, заједно са осталих деветнаест светогорских манастира, налази на УНЕСКО-вој листи светске баштине у склопу споменика средњег века обједињених под заштићеном целином Планина Атос.