СРБИЈА НА ПОГРЕШНОМ МЕСТУ ЛОЦИРАНА

Београд је један од највише пута рушених и обнављаних градова, то је већ познато. На простору калемегданске тврђаве и данас се могу видети ђулад различитих артиљерија. Од проналаска топа у 14. веку, хиљаде камених а потом и гвоздених ђулади са и без барутног пуњења сваки час би падало по Београду. Турци су 1862. изнутра, из тврђаве, четири и по сата бомбардовали варош. Страдало је 357 зграда, а једно ђуле је прошло кроз звоник Саборне цркве. 

У Првом светском рату Београд је октобра 1915. засут са 30.000 топовских граната. 

Највећа разарања је донело бомбардовање нацистичке авијације, 6. априла 1941, које је означило почетак Хитлеровог напада на Југославију у Другом светском рату. У операцији Страшни суд погинуло је близу 4.000 Београђана, а рушењем Народне библиотеке, са којом је нестало и мноштво вредних средњовековних рукописа, нанета је непроцењива штета. Ако се од Немаца нешто тако и могло очекивати, до данас су остали неразјашњени мотиви савезничког бомбардовања Београда, изведеног у четири наврата – од априла до септембра 1944. Први напад англо-америчких авиона био је на Васкрс, 16. и 17. априла. Жртве су такође биле бројне, а бомбардовани су и други градови у Србији. 

Последње разарање из ваздуха Београд и његови становници, као и житељи целе Србије, доживели су недавно – трагови бомбардовања НАТО-авијације, које је трајало од марта до јуна 1999, и данас су видљиви у Београду. Као и 1944. по Србији су и тада налажене неексплодиране бомбе са натписом "СрећанУскрс".

И ето, и без неког посебног разлога, морамо да се сетимо које су све земље учествовале у овој последњој агресији 1999. године и злочину против мира у организацији светског полицајца НАТО пакта. То су Белгија, Холандија, Данска, Исланд, Чешка, Француска, Немачка, Мађарска, Италија, Шпанија, Грчка, Турска, Канада, Велика Британија, Норвешка, Пољска, Португал, Луксембург и Сједињене Америчке Државе. 

ПОСЛЕДЊА ПЕСМА ЂАКОНА АВАКУМА

Заробљени су и затворени у кулу Небојша. Игуман Пајсије је, за пример, набоден на колац, а млади Авакум, кога су Турци због његове лепоте, упорно наговарали да се потурчи, то је упорно одбијао.

Од свих затвореника које су Турци похватали у Хаџи-Продановој буни, највише их је занимао млади и неустрашиви ђакон Авакум. Задивљени његовом лепотом и младошћу, на све начине су покушали да га потурче и оставе у животу. Без успеха! Презревши свој овоземаљски живот одговарао је молитвом Христу. Идући ка месту погубљења и носећи на леђима колац на који ће бити жив набоден целим путем је певао:

"Нема вере боље од Хришћанске!
Срб је Христов, радује се смрти;
Страшни Божји суд и Турке чека,
Па ви чинте што је вама драго!
И тако се мора мрети!"

За Авакумом је ишла и његова болом утучена мајка Божана, плачући и полугласно га молећи да се потурчи. Без успеха!

По предању, видећи веру његову непоколебљиву, заповедник Београда Сулејман-паша је наредио џелату да Авакума брзо убије, како се на коцу не би дуго мучио.

И тако, ујутро крваво сунце обасја ђакона Авакума на коцу, усправљеном међу осталим мученицима, поред пута од Стамбол-капије ка Теразијама.

ГИЈОМ АПОЛИНЕР (Guillaume Apollinaire):

Гијом Аполинер (Француска), 1917.

Познато је да Аустријанци у Србији врше денационализацију, што је један од најзлочиначкијих и најнеобичнијих подухвата у овом рату. Тако се православна вера сузбија на веома насилан, понекад веома сраман и најнескривенији начин, у корист католичке вере, чиме се до извесне мере објашњава зашто је папа сматрао да треба опрезно да ћути о Србима у својој ноти зараћеним странама. И национални језик изложен ј епрогону, као и вера. Ћирилско писмо је строго забрањено, пошто се сматра једном од одлика србског језика. У градовима су имена улица преписана на латиницу. Ови прогони проширују се, уосталом, и на националну књижевност. Свуда су заплењене збирке народних песама, а за оне који их скривају предвиђене су строге казне. Пошто у тим песмама нема ничег против Аустрије и пошто причају само о борби Срба против Турака, јасно је да су забрањене са једним јединим циљем, циљем уништавања свих испољавања србског националног духа забрањена су и песничка дела Б. Радичевића и Ј.Јовановића Змаја (...), чије су се песме током више од пола века слободно шириле међу Србима у Аустро-Угарској та дела прокажена су само зато што су написана на србском језику.

НАЦИОНАЛНИ ПАРК ЂЕРДАП

Налази се на десној обали Дунава, од Голубачке тврђаве до античког утврђења Диана. Добио је име по Ђердапској клисури, најлепшој и најграндиозниој клисури на целом току Дунава.

Ђердап није само највећи Национални парк у Србији, већ и место где је највећа река Европе уклесала свој најдубљи кањон, река на чијим обалама су древне културе, које су биле ту далеко пре Римљана, Келта и Словена, свиле своје домове и оставиле сведочанства о свом присуству. Лепенски вир је само најпознатије од тих станишта. Потапањем првобитне обале Дунава, нису потопљена само многа места, као на пример Доњи Милановац, који је поново изграђен неколико десетина метара изнад првобитне локације, већ и многе скровите лагуне и приобалне пећине које су се преселиле у легенду.

Источном Србијом којој припада Национални парк Ђердап, доминира огранак Карпата, а њихов средишњи део чине Хомољске планине, изрешетане пећинама и испресецане рекама понорницама. И још су увек слабо истражене. Њихови пашњаци и шуме су препуни мистерије која се као праменови магле нечујно провлачи кроз крошње и потпуно вас увлачи у себе пре него што тога уопште постанете свесни. Фолклор баш по мери локалног становништва, које већином чине Власи, народ који је упоредо са прихватањем хришћанства задржао и своје изворне, паганске обичаје и мистику и који се бави чувеном влашком магијом!

СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР

Свети мученик кнез Лазар Хребељановић био је син високог дворског чиновника на двору цара Душана, Прибца Хребељановића. Оженио се Милицом, ћерком кнеза Вратка из рода Немањића. После Маричке битке, 1371. године, постао је господар делова Србије око реке Мораве са титулом „владар српских земаља“. Подигао је манастир Раваницу и цркву Лазарицу (у Крушевцу), као и многе друге цркве и манастире.
Предводио је српску војску у Боју на Косову. Пошто је своју судбину предао у Божије руке, на Видовдан 1389. је на Косову пољу са својом војском и савезницима пружио одсудан отпор турској војсци под командом султана Мурата Првог. Ухваћен је и посечен за време битке. Његове свете мошти почивају у манастиру Раваница.
У Српској Православној Цркви слави се на дан када је пострадао, 28. јуна. Заједно са њим славе се и сви српски мученици и ратници пострадали за веру.

РОБЕРТ МЕКДАУЕЛ: "СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ"

Кључна улога Срба у Другом светском рату

Чудни су путеви господњи...

Захваљујући упорности и храбрости политичког емигранта Мајкла Благоја Раденковића, рођеног у Београду, који данас живи у Америци, а у време Другог светског рата је био курир Југословенске војске у отаџбини и преносио важне поруке у школској торби, због чега га је Краљ Петар II одликовао ратним крстом - споменицом због исказане храбрости и верности у борби за слободу свог народа, књига "Стрељање историје" аутора историчара, професора и америчког обавештајца Роберта Харболда Мекдауела о кључној улози Срба у Другом светском рату никад не би угледала светло дана. Тим пре што је седамдесетих година прошлог века ЦИА забранила објављивање рукописа. 

Књига "Стрељање историје" забрањена је у доба које се из историјске и моралне перспективе данас може дефинисати као "Доба забрањене истине"!

Роберт Харболд Мекдауел је био амерички универзитетски професор антропологије и историчар који је за време Другог светског рата служио као аналитичар и обавештајац Уреда за стратешке задатке (Office of Strategic Serices - OSS) - претече послератне CIA-е. 

Задужен за стратешке анализе подручја Балкана (Југоисточне Европе по тадашњој америчкој терминолгији) и Блиског истока, где је као син америчког мисионара и одрастао, Мекдауел је, као последњи амерички официр за везу провео неколико месеци у јесен 1944. године код генерала Драже Михаиловића. 

Због свог бескомпромисног става да је генерал Михаиловић једини делотворни носилац отпора Хитлеру и његовим слугама у Југославији, Мекдауел је, по повратку са мисије удаљен са места шефа Одељења за Југоисточну Европу. 

Рукопис књиге и своју анализу догађаја на Балкану и њихов значај за слом Хитлера и будућу америчку спољну политику, успео је да заврши тек по одласку у пензију, али је њено објављивање, ето, забранила CIA, а недуго потом, Роберт Мекдауел је умро. Пред смрт, рукопис је дао Раденковићу "да с њим уради шта може..." 

На срећу! Није увек случај да истина нађе свој пут...

ОСМАТРАЧНИЦА СА КАЈМАКЧАЛАНА У ЦЕНТРУ БЕОГРАДА

У данашњем Пионирском парку у Београду стоји усамљена осматрачница, неми подсетник на цену која је плаћена за слободу српског народа

Осматрачница са Кајмакчалана данас је у центру Београда

Освајање планине Кајмакчалан је чувена битка на Солунском фронту. За Србе, битка је била почетак повратка кући. После дуге и до тада незапамћене голготе по Албанији, Кајмакчалан је постао место које се не сме изгубити, јер се тако, симболично, губила шанса за повратак у домовину. Тако и остаде српски назив за ово место: Капија слободе, место на коме су поново закорачили на пут кући. Тад је свима постало јасно да Солунски фронт није тек споредно ратиште и да ће се управо на њему одлучивати судбина Првог светског рата.

Како би победа заувек остала упамћена српска Врховна команда је одлучила да врх Кајмакчалана - осматрачницу српских трупа, понесе са собом у домовину. Српска војска је 1918. године победоносно умарширала у Београд носећи осматрачницу.

"Велики рат" је добијен. Кајмакчаланска осматрачница је реконструисана и данас се налази у центру Београда.

Неми подсетник на цену коју су Срби платили за своју слободу.