МИЛОШ ЦРЊАНСКИ : БЕДЕКЕР „БЕОГРАД”

МИЛОШ ЦРЊАНСКИ (1893-1977) – ИЗУЗЕТНИ РОМАНСИЈЕР, ПЕСНИК, ПУТОПИСАЦ, ДРАМСКИ ПИСАЦ, НОВИНАР, УЧИТЕЉ, ДИПЛОМАТА, ФУДБАЛЕР, СРЦЕЛОМАЦ...

Знаменити писац је водич „Београд” написао давне 1936, на француском језику. И данас је та књижица врхунско учило како се пише, сања, воли, гради, брани и разуме свој град. У вишемиленијумској историји Београда, нико о њему није писао боље и дубље него Црњански, тај денди и ратник, сав прек и нежан, ватра и лахор, с мирисом барута и багрема. 

„Чија ли су имена уписана у Петербургу и Москви? Уђем ли у снежне вечери Беча, зађем ли маглом Лондона, Париза, прочитам ли историју Букурешта, сиђем ли до Цариграда, нити и конци, као паучина, све ме води срцу Београда. Нема вароши у Европи која је толико била везана за све друге и која је толико покретала марионете других као Београд.”
Тако је писао Милош Црњански у свом мало познатом туристичком водичу Београд.
Танка књига, стотинак страница, са фотографијама, поклон је писца граду који је носио у срцу као завичај. То је дирљива књижица, на површини мирно штиво, а изнутра натопљено меланхолијом и дубоким осећањем према Београду за којим је толико чезнуо. Та његова опчињеност није потицала отуд што није видео света. Путујући, овековечио је својим пером најмање пола Европе. Мајстор пера зна да се свет може описати, не и објаснити. И сам је живео као номад, ишао из града у град, из државе у државу (од родног Чонграда, Темишвара, Панчева, Стражилова, службовања у Риму и Берлину, дугих и тешких година у Лондону), носећи у срцу Србију и Београд. Црњански жели да свакога зближи са обожаваним градом, иако зна да Београд нема савршену лепоту других, спокојних градова. Намерника спремног на поход у Београд он ревносно упућује у бурну историју и згаришта из којих се, увек изнова, подизао овај град. Шта уопште може изоставити из његове бурне историје?
Црњански пише и о карактеру Београђана, тој чудној мешавини ведрине и ироније. Назива их распикућама. Зна он да је тај свет поднео толико невоља, да се хумором брани и живот чини подношљивијим, да га мало шта може зачудити, прашта му вино и добро расположење. „Нигде на свету се не говори о нама тако ружно као ту, код куће, а и другима се то допушта. 
Какви све нису излили свој гнев, мудровање и жуч над Београдом!” 

Ех...

СРБИЈА, ЗЕМЉА ИНОВАТОРА: КАЗАН ЗА РАКИЈУ И ЈОШ ДОСТА ТОГА

Србију бије глас да је земља иноватора. Још у време Немањића су забележени многи проналасци - иновације у изради прибора за јело, оружја... Деспот Стефан Лазаревић је увео обавезну ознаку "урађен на српски начин"! Мало ко зна да је проналазач великих механичких часовника монах Лазар Хиландарац, који је први поставио такав сат на торањ цркве Светог Спаса у Москви почетком 15. века.
Свет је задужио и Михаило Петровић Алас, који је изумео хидроинтегратор - претечу рачунара за који је 1900. године добио златну медаљу у Паризу, као и први облик аутоматског мењача (1905). Михаило Пупин је за 30 година у Америци пријавио 24 патента, а најзначајнија су открића из области телекомуникација - вишеструка телеграфија и телефонија, бежични систем преношења...
Ипак, казан за печење ракије се сматра првим регистрованим (а вероватно и најважнијим :)) изумом у Србији и заведен је у књиге 14. децембра 1909. године.   

АРХЕОЛОШКО НАЛАЗИШТЕ ВИМИНАЦИЈУМ (VIMINACIUM)

Виминацијум је био главни град римске провинције Горње Мезије (Moesia Superior), војни логор са стационираном римском VII легијом Клаудија - Legio VIIClaudia Pia Fidelis у периоду од 1. до 4. века нове ере, који је коришћен као прелазни део између Запада и Истока.

Простор некадашњег римског града и војног логора Виминацијума, чини данас једну од најузбудљивијих археолошких и туристичких знаменитости Србије.
Ископине још једном потврђују да су Римљани знали да уживају, и то се види на сваком кораку. Имали су путеве, аквадукт, терме, подно и зидно грејање, библиотеку у римском купатилу, поштанску службу - све што је одлика и данашњег модерног друштва. Ту се, између осталих значајних грађевина налази маузолеј у чијем средишњем делу је гробница. Покојник је био спаљен на лицу места и на том месту је израђена посебна дрвена конструкција која је носила тело покојника. Веома је интересантно да је после сахране и набаченог танког слоја земље, цео простор затворен каменом и веома обогаћеним кречним малтером. Овај начин сахрањивања познат из литературе као bustum, веома ретко се налази. Поготово је изузетан када постоји маузолеј. Личност која је сахрањена на овом месту изазива посебно интересовање. Са сигурношћу може да се каже да је то неко ко је у римској хијерархији заузимао изузетно високо место.

У изузетно богатом фундусу налаза са Виминацијума посебно место заузима откриће фреско-осликаних касноантичких гробница, а откривено их је више од 13.500. 

За време владавине цара Хадријана, Виминацијум постаје центар римске провинције Горње Мезије, која је територијално обухватала данашњу Србију. Опљачкан и уништен средином V века у најезди Хуна, Виминацијум је остао заборављен под земљом, као Помпеји. Та аналогија, али и чињеница да остаци римског града и војног логора Виминацијум представљају светски културни и историјски драгуљ, разлог су што је Виминацијум добио назив "Балкански Помпеји".

Вика је скелет најстаријег мамута пронађеног у Европи

 

ПРОЧИТАЈТЕ ОВО:

Папа Јован Павле Други (Речи упућене председнику Клинтону током јавног појављивања у Денверу, САД): "Требало би да бомбардујете Србе"

Жак Ширак (Изјава председника Француске, за ручком јуна 1995. године, поводом састанка шефова влада држава чланица ЕУ):
"Срби су народ без закона и без вере. То је народ разбојника и терориста."

Лоренс Иглбергер (Бивши државни секретар САД):
"Срби нису нарочито паметни"...
"Српска деца се више неће смејати"

Клаус Кинкел (Немачки секретар иностраних послова, изјава 27. маја 1992.):
"Србе треба бацити на колена" 

Маргарет Тачер (Бивши премијер Велике Британије, Њујорк тајмс, 4. маја 1994.):
"Зауставите Србе. Одмах. Заувек."

Јосиф Бродски (Руски јеврејски песник - дисидент, нобеловац, у дневнику Интернешнел хералд трибјун, 5. августа 1993.):
 "Србија, несумњиви агресор, требало би да буде присиљена УН резолуцијом да сноси читав терет репарације."

(расистичка антисрпска реклама за спреј који уништава гамад. Канал Плус француске ТВ, емисија "Хоризонти" априла 1999.): 
"НАТО - разсрбљавач" (ДЕСЕРБИЗАТОР) 

Ричард Холбрук (Клинтонов емисар у Југославији, Њујоркер, 6. новембра 1995.):
"Срби су злочиначке сероње"

Тони Блер (Британски премијер, током НАТО агресије на Србију 1999.):
"Рат против Србије није више само војни сукоб. То је битка између добра и зла. Између цивилизације и варварства." 

Џејми Шеј (Бивши потпарол НАТО, марта 1999.):
"Србе треба спокојно бомбардовати, јер ће све брзо заборавити."

Томислав Мерчеп (Говор на конгресу Хрватске пучанске странке, Ферал трибјун, новембра 1995.):
"На несрећу, нисам побио све Србе"

Ролф-Дитер Клуге (Директор славистичког семинара Универзитета Тибинген, на округлом столу Универзитета у Тибигену, 1997.):
"Предлажем да се српској деци забрани у школама учење српске националне поезије"

Сер Питер Јустинов (Глумац, амбасадор Унеска, Европљанин, 10. јуна 1993.):
"Срби су дводимензионалан народ са тежњом ка простатлуку... Животиње користе своје ресурсе знатно сређеније него ови наопаки створови, чија припадност људској раси је у великом закашњењу."

Додајем коментаре у своје лично име:
неке личности са овог кратког списка, а списак је много дужи, биће још прилике да читате и да се замислите, не над судбином Срба, ми свој крст носимо и тако ће довека бити. Да се замислите ко вас води и где вас води. Неке изјаве су инфантилне и прилично приземне (Жак Ширак, Тони Блер, Ролф-Дитер Клуге); неке су претеће јер је моћ господарила умом (Лоренс Иглбергер, Клаус Кинкел, Џејми Ше); неко лупета (Јосиф Бродски), тек да нешто каже, али не по правди и звању - човек је Нобеловац, али шта друго очекивати од руско-јеврејског песника-дисидента; неко је показао крајњи домет своје интелигенције (Ричард Холбрук); неки коментари нас, на жалост, уопште не чуде (Томислав Мерчеп); некоме лупетање може да се оправда сенилношћу мада је и тако дотични сер простак (Сер Питер Јустинов); некоме не желим да почива у миру (Маргарет Тачер); али некоме апсолутно није дозвољена не само таква изјава него и сама помисао (папа Јован Павле Други).

ПРИНЦ ЂОРЂЕ КАРАЂОРЂЕВИЋ, НАЈТРАГИЧНИЈА ЛИЧНОСТ НАШЕ САВРЕМЕНЕ ИСТОРИЈЕ

"ЗАР ЈЕ ТРЕБАЛО ДА ЦЕО ЈЕДАН НАРОД, ЧИЈИ САМ И ЈА СИН, ИЗГУБИ СЛОБОДУ, ДА БИХ ЈЕ ЈА СТЕКАО ?!" - написао је у својој аутобиографији "Истина о моме животу" принц Ђорђе Карађорђевић

 

Век и нешто више након одрицања од престола Ђорђа Карађорђевића, најстаријег сина  краља Петра Првог, историја још није донела коначан суд о том чину, али ни о њему самом.

И док званична историографија и данас барата извештајима тадашњих лекара да је несуђени наследник престола боловао од шизофреније, па је тако био неподесан за обављање владарских функција, многи савременици су веровали да је био жртва веште интриге створене у кругу тадашњих али и потоњих љутих противника - Александра Карађорђевића, Пашића, Аписа и Петра Живковића. Несуђени престолонаследник Ђорђе Карађорђевић је био бахат и прек, плаховит и нагао, и као такав стицао је непријатеље, уједињавао је оне који никада не би могли заједно, али сигурно није био нервно поремећен. Због изразито патриотских ставова током анексионе кризе 1908. године, ужасавао је и Хабзурбговце, при чему је свако од њих сматрао да је Александар далеко примеренија личност за владарску круну, те да би се њиме могло далеко лакше владати. Много више од бахатог понашања, противницима је сметала његова непокорност, схватање да се ничим и ни на који начин њиме не може управљати. Идеја да се уклони са трона, јавила се рано, а подстицали су је свако из свог разлога, и Александар, и Пашић, и завереници. Једини који се томе до краја противио био је његов отац, али се на крају  и сам томе морао приклонити. Највећи проблем Ђорђевих противника био је тај што тадашњи устав није предвиђао могућност смене престолонаследника. До устоличења новог могло је доћи само у случају смрти старог или његовим добровољним одступањем од права које му је припадало рођењем. Оптуживали су га да је опседнут идејом да га неко стално прогони, шпијунира и угрожава му живот, али то се заиста и дешавало. Често се занемарује да је био огорчени противник Аустријанаца а управо је његов послужитељ Колаковић, који је умро после Ђорђевог ударца ногом, али чија је смрт остала спорна, био аустроугарски држављанин и, по свему судећи, њихов шпијун. Остао је неразјашњен и покушај атентата на Ђорђа када је у његовој соби експлодирала бомба, али и његова честа тровања која нису била само плод његовог умишљања.

Сам чин одрицања од престола Ђорђу није тешко пао. Његов начин живота знатно се разликовао од уштогљености коју је наметала владарска функција. И, колико год да није волео да влада, војска му је била опсесија. Учествовао је у оба балканска рата, а на Мачковом камену, почетком Првог светског рата је тешко рањен, због чега је добио орден. Према уставу Србије, али и правилима Краљевског дома, Ђорђу је припадала командна функција у српској војсци. Не само да је, након опоравка није добио, већ га је млађи брат потпуно избрисао из ратног распореда. У тренуцима највећег искушења српског народа био је принуђен да време проводи у Француској.

Прави ход по мукама започео је након смрти оца, када су Ђорђу најпре забранили да улази у двор, одузели му возило и коње, а о њему свакодневно ширили најподлије приче. Александар 1925. године даје налог да се Ђорђе ухапси и спроведе на дворско добро у Беље, а јавност обавештава да је његов брат нервно оболео и да су предузете болничке мере да му се помогне.Ђорђе је у Бељу провео годину дана, да би затим био пребачен у Топоницу. Иако није био психијатријски случај, све је чињено да се направи лудим. За 16 година тамновања није му био дозвољен контакт са спољним светом. Захтев да га прегледају страни неуропсихијатри двор је глатко одбио, да се права истина никада не сазна. Деценију и по је провео између четири зида, са једносатном шетњом око павиљона.


Ослободили су га Немци, али је одбио њихову понуду да влада Србијом. "Судбина се поиграла са мном", записао је у мемоарима принц Ђорђе. "У дану када је Србија изгубила слободу, у часу када је цео мој народ постао заточеник, ја сам ослобођен. Ослободили су ме Немци, народ који никада нисам волео и против кога сам се борио целог живота".

Послератне године, принц Ђорђе је, уз дозволу комунистичких власти, провео у Београду, као једини изданак Карађорђевића коме је дозвољено да остане. Живео је мирно, до краја вољен и поштован од народа. Сахрањен је у задужбини свога оца, цркви св. Ђорђа на Опленцу.


Ђорђе је, по многима једна од најтрагичнијих личности наше савремене историје. Чак и ако историја некада покаже и докаже праву истину, остаће отворено питање. Јер, живих сведока нема а Charta non erubescit.

 

 

А ја се сећам да сам као дете свакодневно кроз ограду виђала једног тихог господина како седи у башти и чита књигу. И сећам се да се шапатом говорило да је то принц.

САБОРНА ЦРКВА У БЕОГРАДУ

СВРСТАВА СЕ У РЕД НАЈЗНАЧАЈНИЈИХ ЦРКВЕНИХ, ИСТОРИЈСКИХ 

И КУЛТУРНИХ СПОМЕНИКА СРПСКОГ НАРОДА

Први подаци о Саборној цркви на њеној садашњој локацији потичу из XVI века. Сачињавали су их углавном путописи из XVI-XVIII века који су доста опширно писали о постојању и изгледу храма Св. Архангела Михаила. Најдрагоценије податке нам пружа протестантски свештеник Герлах у свом дневнику из 1573. године.  

Саборна црква је велелепна грађевина чији темељи постоје вековима. Мењала је свој облик, али не и намену - да окупи вернике, српски народ, у своје окриље. Рушена је и поново подизана. Разорена је и почетком XVIII века у турско-аустријским сукобима, због чега су Срби морали да користе јадну мању цркву у вароши. С обзиром на то да аустријске власти нису благонаклоно гледале на настојања српске цркве да обнови своје порушене храмове, напротив, изричито су то забрањивале, српска црква се на челу са митрополитом Мојсијем Петровићем обратила за помоћ руском цару Петру Великом 1718. године.

Данашња Саборна црква је грађена од 1837. до 1845. године по налогу кнеза Милоша Обреновића. Посвећена је арханђелу Михаилу, крсној слави кнеза Милоша и његова је задужбина. Црква је грађена у стилу класицизма са елементима необарока а унутрашњост је богато украшена. Посебну вредност представља црквена ризница. У цркви се налазе мошти светог деспота Стефана Штиљановића, део моштију кнеза Лазара, честице моштију светог Јована Шангајског као и гробнице црквених поглавара и српских владара из династије Обреновић (Милоша, Михаила и Милана). Глава вожда Карађорђа је до 1819, када је извађена и пренесена у Тополу била сахрањена у јужном делу порте. Испред главног портала, сахрањена су два великана српске културе: Доситеј Обрадовић и Вук Стефановић Караџић.

Важно је поменути да се у Саборној цркви налази Чудотворна икона Богородице Београдске.

АЛЕКСАНДАР ДУГИН - ПРЕДГОВОР ЗА СРПСКО ИЗДАЊЕ КЊИГЕ "ОСНОВИ ГЕОПОЛИТИКЕ"

Александар Гјељевич Дугин је доктор политичких наука, философ, публициста, оснивач Покрета неоевроазијства, творац савремене руске геополитичке школе. Припада православној старообредној Цркви која је у јединству са Руском православном Црквом. Рођен је 07.јануара 1962. године, на православни Божић, у Москви. Политички се активирао 1994. године у "Покрету нове деснице", затим је са Едуардом Лимоновим основао Национал-бољшевичку партију, а од 2001. године је лидер политичког покрета "Евроазија".
Говори девет језика, између осталог француски, шпански, енглески, немачки и арапски.
Дугин перманентно прати збивања у Србији и објављује о томе своја мишљења на сајту Покрета "Евроазија" http://www.evrazia.org/.

Предговор за српско издање књиге „Основи геополитике“

Ја јако волим Србију. То признање није пука формалност, то је унутрашња дубоко искрена радост помешана са болом и сузама; тако се воли само оно што се истински воли. Не могу да сталожено и без суза пишем или говорим о српској држави и српском народу, о српској земљи и српској геополитици. Скоро о свему могу да говорим сталожено и без суза, само о томе не. Ваш песник је писао: „Ја ћу дати живот, Отаџбино моја, знајући шта дајем и зашто га дајем…” И ја то знам, продорно, суво као лица српских сељака, љуто као укус шљивовице, ватрено као поглед српске њиве…
Сматрам да је средиште света у Србији. Тајно срце планете је негде код вас; ви га чувате, схватате колико би коштало да га изгубите, крварите, гледате у празно, трљате руке и чувате…
Геополитика је сувопарна наука, оперише с реалностима лишеним поезије. Али и с те стратешке тачке гледишта стожерност Србије, њена средишњост, њена јединственост међу народима Балкана избија са свом очигледношћу. 

Ко контролише Србију, контролише Балкан; ко контролише Балкан, контролише огроман медитерански стратешки регион. То је геополитички аксиом за који Срби тако скупо плаћају у својој историји.