Odazvao sam se, rekoh, vapaju, a ne pozivu patetičnog čoveka koji je preuzeo ingerencije Boga, stav Putina i retoriku Đinđića!
Muka mi je, zaista, od te laži, jer sam u vodi do kolena video koliko je ogoljena, a s druge strane, daleko je iskrenija od sveg što je takozvani opozicioni korpus učinio, jer nije učinio ništa!
No, ovo nije slovo o političkim kurvama i bircuz politikantima koji su pokušali da u muljevitoj vodi zaplivaju, kako talogu i priliči, već o Srbiji, zemlji dobrano pakosnih ljudi u tuđoj sreći, i božanskog naroda u zajedničkoj nesreći!
Ovo je slovo radosti u boli, jer još smo ljudi, ljudine, nadljudi- gola kosti i koža, a srca i duše u svakome za po trojicu i za po tri života!!!
Bogu hvala, ništa se od poganog semena, a mislim na svu mitingašku fukaru, nije suštinski zapatilo u nama, ma za koga ko da je glasao. Još nije, valjda i neće!
U nama je onog pradedovskog, opančarskog, motikaškog, zaprežnog, kosidbenog: kad se začuje vapaj ostavlja se kućevni prag i trči, bezglavce i bez daha…
Još je u nama amaneta mobe, kad se s njive samo ženi dovikne: „Odoh“, pa gde i koliko treba?!
Još je onog inata, čvrstote i čistote koja je pregazila Albaniju, strebila vaške i šugu, pa trkom u otadžbinu i za otadžbinu!
Još u nama biju i klepala i zavetna zvona, još se od svoje dece opraštamo da spašavamo tuđu- jer svako je dete naše!
Načeli su nas gradovi, ali nas, videh, i gord sam na moje Srbe i Srbiju, nisu pojeli, jer se kroz bujice, vode, blato, bespuća, neke nove „plave grobnice“ probijamo držeći se za korene duboko zatravljene i potkamenjene u sela iz kojih nismo, ali jesmo svi do jednog, i svi kao jedan!
Nije ovo patetični slog, već skoro kroz suze, u praskozorje, ispisano jevađelje o Srbiji koja jeste nebeska, jer je kao ovozemaljska prečesto prokletnica, ali kako se nad sobom, mukom izdigne, eto je u destercu, liturgiji, molebanu, eto je svete i svetosne kao kandila i mirsne kao hilandarskog tamjana.
Eto je i mujezinske, eto je svakoverne i bezverne, eto je u vodi do čela i ruku podigntih nad vodom, a na rukama nevoljnici, bez imena, vere i bogomolje!
Eto je Srbija u koju su hodočastili kosovski beskućnici da ne dozvole tuđe kuće pošast da zatre, a svojih odavno nemaju!
Eto Srbije kojoj su Amfilohijevi Srbi i Miraševi Crnogorci prtitrčali kao bratu kad ga u šumi opkole vuci i priteraju u jarugu.
Eto Srbije u kojoj su Rusi u još jednom jurišu, Makedonca golih ruku i prsa u bujici, Hrvata<https://blogger.googleusercontent.com/img/proxy/AVvXsEgZn5ngxVCPzn7P8R81q-SV1FtoYUXDH3G4aoVDtsKsamwv5qisFWhyfdtD1GX4YbHW_wGl50zDq7KoGbcarZaWv376z-LLNGS38DrMSoebooHne25PDpBrnEkR7-hoYRDhMKD9YcUvTyQto3VtPcGaQ5s9wTNr0vRl0ld-FupjEWTplA=s0-d-e1-ft> i Slovenaca u kao na vodobranima pred Zagrebom i Ljubljanom, eto doveka prvih prekordinskih Srba koji su svoje reke ostavili neukorćene, ali su tu da Srbiju ponesu i drže na rukama, ne znajući i ne pitajući jesu li njihova sela već jutros daleke pučine?..
Eto Srbije, Srblja i nesrblja koji će doveka biti neumireni na zemlji dok je čvrsto i prkosno gaze, a najpitomijeg i najoboženijeg naroda kad zemlja uzmakne s komšijog praga, kad zariče tuđinska stoka, zaplače nejač neznanih majki, zaropće starost iz palih udžerica…
Nije to Srbija Biljane Srbljanović, fukare, ni liferanata izmestkih što sabiraju i preplaćuju lelek i naricanje.
Dovoljna je njima kazna to što jesu, najcrnja robija što nikada neće biti ova Srbija o kojoj pišem, a sve bi dali samo da mogu, zato je i mrze toliko!
Ovo je amanet pradedova koji ćemo ostaviti praunucima.
Drugo nemamo. Drugo nam i ne treba, ako to ne zatremo!
Staće Srbija na noge, oplakaćemo žrtve, prezreti nesoje ne pominjući ih, povući će se vode, jer ne može n ta sila dalje od života!
A, život mora dalje! Nesreća je izreciva, glupost je reći da nema dovoljno reči za nju, ali stožina oko koje smo se sabrali, vapaji koje su čuli i gluvi, muku koju su videli i slepi, stradalništvo u kojem su pomogli i bogalji- e, to jeste neizrecivo!
Zbog toga je Srbija nebeska, ko’lko god se fukara sprdala i potkusurivala time!
Ne zato što je bogu bliža, il’ draža, već što u stradalništvu nadvisi sebe i ne da koren, ukamenjen i zatravljen u ovu šaku grobne zemlje, ne pitajući čiji je?! Naš je! Svačiji!
Srblje i nesrblje, sve je to naša Srbija- ponosna živeti i ponosna mreti da bi se živelo na njoj!
Mihailo Medenica
Нема коментара:
Постави коментар