СТЕФАН ЛАЗАРЕВИЋ

Стефан Лазаревић (1377–1427), син кнеза Лазара и кнегиње Милице, владао је Србијом у тешким временима после очеве погибије у Косовској бици, најпре као кнез, а од 1402. као деспот (висока византијска титула, по достојанству одмах иза цара). Мудром владавином и непревазиђеном војничком вештином, деспот Стефан је од вазалне кнежевине Србије, од државе на ивици пропасти, начинио пребогату деспотовину, у којој су цветале привреда, уметност и култура. За овај просперитет првенствено је било заслужно рударство, односно производња сребра. Град Ново Брдо на Косову, у коме се налазио истоимени рудник, био је у то време већи од Париза. У Србији су налазили уточиште учени монаси и уметници који су бежали пред Турцима, цветала је књижевност, а и сâм деспот, који је говорио неколико језика, остао је у средњовековној књижевности упамћен по својој песми у прози Слово љубве, коју је написао брату Вуку. Деспотова задужбина манастир Ресава (Манасија), прави  утврђени град, представља круну моравског стила у архитектури, а од запуштеног пограничног градића Београда деспот је начинио модерну утврђену европску престоницу проширивши га десетоструко.
Светог Стефана Лазаревића, деспота српског, Српска Црква прославља заједно са његовом мајком, кнегињом Милицом, преподобном Евгенијом, 1. августа / 19. јула

БЕОГРАД

Београд, престоница Србије, једини је европски главни град који лежи на обалама двеју великих река. Подигнут је на ушћу Саве у Дунав. Сматра се да је насељен већ око 7000 година. На месту Београда било је још у преисторијско време било насеља. Прву познату тврђаву на том месту подигли су Келти у трећем веку пре Христа (Сингидунум), а затим су је запосели Римљани. Од шестог века Београд насељавају Словени – они су му и дали садашње име. Око њега су се до XIII века борили Мађари, Бугари, Византија, све док га није преузео српски краљ Драгутин. После смрти цара Душана преузимају га Мађари, па деспот Стефан Лазаревић, који је 1405. Београд прогласио својом престоницом. Остале су нам записане су његове речи: „Дошавши, нађох најкрасније место од давнине, превелики град Београд, који је по случају разрушен и запустео, сазидах га и просветих пресветој Богоматери.“ После њега Београд поново преузимају Мађари, па онда Турци, и називају га „Дом ратова за веру“. У српске руке се вратио током Првог српског устанка, 1806, а коначно је ослобођен одлском турског гарнизона 1867. Као престоница Краљевине Србије у време Првог светског рата, пао је под немачку окупацију, као и у време Другог светског рата. Београд је био и престоница заједничке државе Јужних Словена, Југославије, од њеног оснивања као Краљевине СХС, 1918. године, па до распада 1991.
У светским енциклопедијама је забележено да је Београд највише пута разаран и обнављан град, град са највише великих битака које су се одвијале око њега и за њега: чак 115! Београд је једина европска престоница која је бомбардована и после Другог светског рата: бомбардовала га је НАТО авијација је од марта до јуна 1999.

СПОМЕНКО ГОСТИЋ – дечак у одбрани отаџбине

ДВАДЕСЕТ ГОДИНА ОД СМРТИ 15-ГОДИШЊЕГ ЈУНАКА КОЈИ ЈЕ ОДБИО ПОНУДУ ДА СЕ СКЛОНИ ОД РАТНИХ СТРАХОТА И ДОБРОВОЉНО СЕ ПРИЈАВИО У СРПСКУ ВОЈСКУ

Живот Споменка Гостића био је кратак, суров и са трагичним крајем.
У јеку ратних страхота остао је без мајке а затим и без баке. Тако сам, прикључио се борцима.

Почео је као курир, затим је "унапређен" у снадбевача храном. Поверена су му коњска кола а заповест је била да развози храну по дугој одбрамбеној линији. Тако је Споменко свакодневно, помоћу два коња, јурио од рова до рова. Једном је преварио смрт, у минском пољу су изгинули коњи а он је лакше рањен. Други пут је смрт била бржа.

Споменко Гостић издахнуо је на брду Висићи од гранате испаљене са муслиманске стране, а сахрањен је касније са својим саборцима на сеоском гробљу Јовићи, које припада маглајској општини. Нажалост, данас то село се граничи са Бочињом, за коју тврде да је упориште вехабија.

 Остале су само забрађена хумка и медаља заслуга за народ, којом је постхумно одликован овај мали борац, великог и храброг срца.

СТЕФАН НЕМАЊА

 Стефан Немања је био четврти и најмлађи син српског властелина Завиде. Сматра се једним од најзначајнијих српских владара и, заједно са сином Савом, једним од утемељивача Српске православне цркве, која га слави као Светог Симеона Мироточивог. Доба његове владавине представља преломни период у историји и култури Срба и православље је, према византијском моделу, постало државна вера, а епископија у Расу њено средиште.

 Његову владавину карактерише почетак подизања монументалних владарских задужбина, као и појава аутентичног српског стила у сакралној архитектури, познатог као Рашки стил, за чији почетак се узима његово подизање манастира Ђурђеви Ступови. Поред њега, Немања је подигао и обновио читав низ цркава и манастира, међу којима треба истаћи манастире:  Студеницу (коју је подигао себи као маузолеј) и Хиландар, који је обновио из темеља са сином Савом 1198. године. 
 Крајем његове владавине, настала је и најстарија, данас сачувана, ћирилична књига писана српском редакцијом старословенског језика, Мирослављево јеванђеље, писано за његовог старијег брата, хумског кнеза Мирослава.

Повукао се са власти и замонашио на сабору 1196, а за свог наследника је одредио средњег сина  Стефана Првовенчаног. Преминуо је као монах Симеон у манастиру Хиландар, а његове  мошти су 1208. године пренете у манастир Студеницу, у коме се и данас налазе.
Немања се после сабора и повлачења са власти замонашио са супругом Аном у цркви светих Петра и Павла у Расу и том приликом су узели монашка имена Симеон и Анастасија. Прву годину свог монашког живота провео је у манастиру Студеници, да би се у јесен 1197. године придружио свом најмлађем сину монаху Сави на Светој гори. Тамо је, заједно са њим, уз дозволу византијског цара, оживео запустели манастир Хиландар.
 Преминуо је у дубокој старости, у манастиру Хиландар 1199. или 1200. године. Према хришћанском предању, у тренутку његове смрти просторију је обасјала светлост. Следеће године га је Светогорски сабор канонизовао као светог Симеона Мироточивог, јер су његове мошти точиле миро. Његов син Сава је 1208. године пренео његове посмртне остатке у Рашку, да би над њима измирио своју старију браћу Стефана и Вукана који су се борили за власт.

Српске принцезе и владарке: Анка Обреновић

Рођена 20. марта 1821. у очевом шабачком конаку, који је красотом „дворове превасходио”, одмалена је била права принцеза. Имала је бујну природу и жестоку нарав, а била је лепа на мајку Томанију и оштроумна на стрица Милоша. Постала је прва дама Београда, а уз њено име иду бројне првине: прва је Српкиња која је спавала у кревету, у време када га ни кнез Милош није имао, прва је имала кућног учитеља и за музику, прва је водила дневник, не слутећи да ће бити српски првенац у женској дневничкој литератури, учила је језике и објавила прву књигу превода са немачког код нас.
Када је имала само тринаест година, уврстила се у пионире наше књижевности и постала списатељица и прва „преводчица” обновљене Србије. Јевремова мезимица учила је и музику, клавир и гитару почела је да свира 1829, као осмогодишњакиња, када је њена сестра од стрица Савка Обреновић већ била пијанисткиња. Милошева кћи се од 1823. васпитавала у београдском дому италијанског емигранта др Вита Ромите, а Анини кућни учитељи били су Димитрије и Кристина-Тина Тирол, потом и Јосиф Шлезингер.

Време заљубљивања претворило је господичну Анку у кокету и грешницу. Уживала је у колони обожавалаца и била свесна да о њој сви говоре.  Како је Анка заиста изгледала сведочи опис Француза Адолфа Бланкија. Она је 8. августа 1841. године у Бечу на Француза оставила јак утисак, па је забележио:
„Сумњам да се међу својствима која одликују најплеменитије расе жена у осталој Европи може наћи нека слична црта која би се могла применити на личне чари ове српске Књегињице. Човека пре свега изненађује отменост њенога стаса, танког, гипког, високог, и њен ватрени поглед поуздан и благ, упола просвећен, упола варварски. Њена бујна смеђа коса окружује на најособенији начин њено лице нешто снажних али привлачних и живих црта…”
Шест месеци после сусрета са Бланкијем Анка Обреновић се удала за осамнаест година старијег спахију и темишварског финансијског магната Александра Константиновића. Венчање је било 26. априла 1842. а свадба је трајала три дана. Александар Константиновић је 1858. године изненада умро, а Анка остала са четворо деце: Томанијом, Александром, Катарином и посмрчем Станом. У првој години удовиштва окренула се Јови Герману, удовцу своје сестре Симке. Из везе са њим родила је девојчицу и дала јој сестрино име.

Савременици су Анку Обреновић сматрали фаталном женом. Милан Јовановић-Стојимировић назвао је кобном и „једним лепим чудовиштем”. Када је лепота у питању, за тврдњу му послужила слика на којој лепа Анчица свира клавир, по којој је и данас препознатљива.
Историја сведочи да је до моралног слепила волела власт, своје презиме и своју децу. Обожавала је и раскош, облачила се у европску, турску и српску ношњу, увек луксузно и са укусом. Прва је „оставила” народно одело и носила се по последњој бечкој и париској моди, па су је, многи поспрдно, звали и Анка Помодарка.

Од седам кћери Јеврема Обреновића само је Анка дуже поживела, али је насилно умрла обележена грехом када је своју кћер Катарину гурнула у загрљај кнеза Михаила!
Погинула је настојећи да заштити у народу омиљеног Михаила, а умрла као најомраженија међу Обреновићима. Српство је и данас памти као грешницу, а забораву је препуштена због приписане одговорности за кнежеву смрт.

МИЛУТИН БОЈИЋ - ПЛАВА ГРОБНИЦА, песма над песмама

Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне,

Газите тихим ходом!

Опело гордо држим у доба језе ноћне

Над овом светом водом.

Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата

И на мртве алге тресетница пада,

Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,

Прометеји наде, апостоли јада.

Зар не осећате како море мили,

Да не руши вечни покој палих чета?

Из дубоког јаза мирни дремеж чили,

А уморним летом зрак месеца шета.

То је храм тајанства и гробница тужна

За огромног мрца, кô наш ум бескрајна,

Тиха као поноћ врх острвља јужна,

Мрачна као савест хладна и очајна.

Зар не осећате из модрих дубина

Да побожност расте врх вода просута

И ваздухом игра чудна пантомина?

То велика душа покојникā лута.

Стојте, галије царске! На гробљу браће моје

Зави'те црним трубе.

Стражари у свечаном опело нек отпоје

Ту, где се вали љубе!

Јер проћи ће многа столећа, кô пена

Што пролази морем и умре без знака,

И доћи ће нова и велика смена,

Да дом сјаја ствара на гомили рака.

Али ово гробље, где је погребена

Огромна и страшна тајна епопеје,

Колевка ће бити бајке за времена,

Где ће дух да тражи своје корифеје.

Сахрањени ту су некадашњи венци

И пролазна радост целог једног рода,

Зато гроб тај лежи у таласа сенци

Измеђ' недра земље и небеског свода.

Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,

Веслање умре хујно,

А кад опело свршим, клизите у ноћ црну

Побожно и нечујно.

Јер хоћу да влада бескрајна тишина

И да мртви чују хук борбене лаве,

Како врућим кључем крв пенуша њина

У деци што кликћу под окриљем славе.

Јер тамо, далеко, поприште се зари

Овом истом крвљу што овде почива:

Овде изнад оца покој господари,

Тамо изнад сина повесница бива.

Зато хоћу мира, да опело служим

Без речи, без суза и уздаха меких,

Да мирис тамјана и дах праха здружим

уз тутњаву муклу добоша далеких.

Стојте, галије царске! У име свесне поште

Клизите тихим ходом!

Опело држим, какво не виде небо јоште

Над овом светом водом!

Ко је био пуковник Миливоје Стојановић Брка у чију је част Бинички компоновао “Марш на Дрину“

Заборављени српски хероји који нису у уџбеницима историје, али су записани у војним књигама као Гвоздени пук. У току ослободилачких ратова 1912-18. године, Србија је мобилисала око 100 пешадијских, коњичких и артиљеријских пукова. Све ове ратне јединице су храбро и пожртвовано, уз велике губитке, извршиле своју патриотску дужност према отаџбини. Међутим, само је један пук, због легендарне храбрости, као најбољи пук српске војске добио почасни назив “Гвоздени пук“, био је то 2. пешадијски пук “Књаз Михаило” првог позива Моравске дивизије, који је мобилисан од људства са подручја прокупачке окружне пуковске команде. Сачињавали су га војни обвезници од 21. до 31. године живота, који су учествовали у свим ратовима које је српска војска водила од септембра 1912. све до средине децембра 1918. У рат и вечну славу пук је кренуо 24. септембра 1912. Други гвоздени пук је учествовао у свим познатим биткама: у Првом балканском рату у Кумановској, Прилепској и Битољској бици. У Другом балканском рату 1913. године у борбама овог пука са Бугарима погинуло је 50 одсто војника, командант пука, сви команданти батаљона и сви командири чета. Од овог рата, овај пук почиње да се назива “Гвоздени”. Прославио се у Брегалницкој бици, кад је у најкритичнијем тренутку, 18. јуна 1913. године, пук задобио бесмртну славу чувеним јуришом на коту 650, када је пробијен бугарски фронт и решена битка на Брегалници. У Првом светском рату 1914. године Други гвоздени пук учествовао је у Церској бици, и то у самом њеном центру, на Текеришу. Посебно су забележена јуначка дела припадника Гвозденог пука у Колубарској бици. Видећи како му људство гине, други ратни командант пука, пуковник Миливоје Стојановић Брка, лично је повео пук у нови јуриш и том приликом је Кременица освојена а пуковник Стојановић славно погинуо. У његову част композитор Станислав Бинички је компоновао “Марш на Дрину“.
Укупни губици овог пука у ратовима од 1912. до 1918. године износе приближно: погинулих 32 официра, 1.239 војника и подофицира; рањених 148 официра, 6.492 војника и подофицира.
Команду над пуком примио је пуковник Димитрије Милић. Почетком 1915. године, пук је пребачен у Македонију да би ојачао фронт према Бугарској. Посебно признање краљ Петар Први уручио је пуку, због храброг држања при повлачењу војске преко Албаније. Пук је последњи напустио српску територију и кренуо преко албанских беспућа. После опоравка на Крфу, и краће обуке, 18. јула 1916. године пук је изашао на фронт. Пук се посебно истакао за време Горничевске битке. У овим борбама су се прославиле и једине две жене-добровољци, носиоци Карађорђеве звезде са мачевима, које су се бориле у саставу Гвозденог пука, Милунка Савић и Енглескиња Флора Сендс.
После пробоја Солунског фронта у којем је активно учествовао, пук се посебно истакао у борбама за ослобођење Ниша октобра 1918. године, Алексинца, Ражња, Параћина, Свилајнца, до Гроцке, где је пребачен преко Дунава и преко Панчева кренуо на Бечкерек, данашњи Зрењанин. После Бечкерека, пук је 7. новембра 1918. ослободио Кикинду. Средином децембра 1918. године повучен је из Војводине у Београд. Пук је све до 5. маја 1920. задржан у Београду као гардијска јединица, обезбеђујући Двор, Народну скупштину и министарства.
Тек када је формирана гарда, пук је демобилисан и малобројни преживели ратници, који су септембра 1912. године кренули из Прокупља у ратове, коначно су се вратили у родни крај, попаљен и опустошен од бугарске окупације.
Журнал де Женев, октобар 1918. о Гвозденом пуку: Изгледа да они воде борбу у хипнози, у неком летаргичном сну,иду напред .. под непрестаном борбом, занесени, опијени, иду из дана у дан као олуја, као махнити по 30-40 километара дневно. Ова брзина гоњена је само за кинематографске филмове…”
Франше де Епере :”То су сељаци, скоро сви; то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, несаломиви; то су људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива”.

 

Марш на Дрину (March to Drina) most important serbian song