КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ УСТАВНОГ УРЕЂЕЊА И БЕЗБЕДНОСТИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

Угрожавање независности
Члан 305
Ко на противуставан начин покуша да доведе Србију у положај потчињености или зависности према некој другој држави, 
казниће се затвором од три до петнаест година.

Признавање капитулације или окупације
Члан 306
Грађанин Србије који потпише или призна капитулацију или прихвати или призна окупацију Србије или појединог њеног дела, 
казниће се затвором најмање десет година.

Угрожавање територијалне целине
Члан 307
(1) Ко силом или на други противуставан начин покуша да отцепи неки део територије Србије или да део те територије припоји другој држави,
казниће се затвором од три до петнаест година. 

http://www.paragraf.rs/propisi/krivicni_zakonik.html

ШИПТАР НИКАД НЕЋЕ БИТИ ГРАДОНАЧЕЛНИК У СЕВЕРНОЈ КОСОВСКОЈ МИТРОВИЦИ

Изјава премијера Србије Ивице Дачића који се усудио да прети грађанима Србије на Косову и Метохији изазвала је згражавање. Онај који још увек није објаснио шта је било у коферу и зашто се састајао са мафијашким шефовима, онај ко је прекршио Устав Србије потписивањем Бриселског споразума, апсолутно нема право да било коме држи придике нити прети. Он је тај који треба да буде забринут, јер премијерско време му убрзано цури, а полиција, тужилаштво, судови и робија све су му ближа политичка перспектива.
Одмах да се разумемо г. Дачићу: Шиптар или Тачијев Србин никад неће бити градоначелник у северној Косовској Митровици – док је српског народа на северу Косова и Метохије. Да се Ви питате можда би и био, али се не питате, као што је показао апсолутан успех бојкота шиптарских избора 3. новембра.
Како се усуђујете да уопште изговорите као нешто што је спорно неболузу да „Срби са севера КиМ не слушају ни Београд, ни Приштину ни међународну заједницу”? Зашто би слушали Приштину? Зашто би слушали лажну међународну заједницу која признаје тзв. независно Косово? Зашто би слушали Вас који им у томе помажете?
Грађани Србије на Косову и Метохији (који су можда за Вас грађани неке друге државе) нису прихватили Ваше савете, нису подлегли Вашим уценама, одбили су Ваш Споразум, не подржавају Вашу политику, и то је Ваш проблем. Ваш проблем је такође и што исти ти грађани већински подржавају политику ДСС, СРС, ДВЕРИ и других патриотских организација, па то може бити опасан вирус за остатак Србије, у којој се Ви одржавате на власти искључиво захваљујући изборној крађи, страним менторима који Вас држе уцењеног и медијском мраку.
Питам Вас: кад се то и где цела Србија изјаснила да подржава издају Косова и Метохије зарад уласка у ЕУ по сваку националну цену? На основу чега Ви тврдите да Вас грађани подржавају по том питању, кад грађани – управо супротно – подржавају став Срба са севера КиМ да су Косово и Метохија изнад ЕУ.
Откуда Вам право да говорите у име свих нас и да се са таквим понижавајућим тоном односите према грађанима Србије на северу КиМ, па још на крају и да им претите?
Ви нисте будућност Србије, Ви сте прошлост Србије и немате право да говорите о будућности. Србија ништа не жртвује због Срба на КиМ, Србија брани своју државност на КиМ, опстанак свога народа и институција, бори се против окупације, али – нажалост- није окупирана само споља већ и изнутра. Нама је битан сваки Србин на свету, а посебно на Косову и Метохији, а камоли 10.000 Срба из Косовске Митровице које Ви бришете из бројног стања и одбацујете јер се не слажу са Вашом издајничком политиком.
Све је управо супротно од онога што кажете претећи: ништа Србија не жртвује због Срба са севера КиМ, већ Ви жртвујете Србију, Косово и Метохију и Србе са КиМ зарад уласка Србије у ЕУ и зарад Вашег опстанка на власти.
Ми разумемо да сте преузели одређене обавезе које треба да испуните да бисте добили још који дан, месец или годину на власти, као и заштиту од кривичног гоњења.
Али, ко каже да више не може да се уради од овога што Ви радите? Можда Ви више не можете да урадите јер сте уцењени и под страном контролом. Али има ко може и очито је у томе Ваш страх: Срби са КиМ су у опозиционом народном фронту и патриотском блоку препознали политичку снагу која може да их заштити и настави борбу за очување Косова и Метохије у саставу Србије. Први услов за то је: пад Ваше владе и Ваше издајничке политике – зато сте нервозни, зато претите. Време Вам неповратно истиче.
Пошто у последње време интензивно цитирате Свето Писмо, онда да Вас подсетимо на јеванђељску поруку која каже: „Ко се мача лати, од мача ће и погинути”.
Информативна служба Покрета Двери

ЗМАГО ЈЕЛИНЧИЧ: ТУЖИТЕ НАТО ПОНОВО

Змага Јелинчича, лидера Словенске народне странке, памтимо по оштром противљењу бомбардовању Србије, када је овај политичар кога сматрају тврдим националистом у знак солидарности са Србима допутовао у Београд.

Ових дана борави у Београду где ускоро треба да изађе његова књига о настанку Југославије у којој даје аргументе за тезу да су ту државну творевину стварале оне чланице које су имале државност међу којима није Хрватска.
Књига којој се још не зна назив је заправо магистaрски рад Јелинича који је одбранио у Београду.
Које су основне тезе ваше књиге?
- Хрватска је била ратни плен Србије и Црне Горе које су као делови сила Антанте победиле у Првом светском рату. Хрвати су се тада понашали као да имају сопстевну државност, али их је регент Александар на пријему поводом проглашења ставио тамо где им је место. Наиме, потпредседник Анте Павелић, који се звао као и председник НДХ, рекао је да се држава Срба, Хрвата и Словенаца уједињује са Краљевином Србијом и краљевином Црном Гором. Регент Александар га је одмах исправио и рекао: не, то није истина. Уједињују се земље државе Словенаца, Хрвата и Срба и Краљевине Србија и Црна Гора. Јер, регент је тачно знао да су само словеначке земље имале сопстевену државност на основу царског манифеста из 1804. године и касније на основу манифеста цара Карла од 16. октобра 1918. године. Иза свега, што је чињено у корист Хрватске, стајали су Ватикан и Немци. Ватикан се увек плашио продора православаца према Европи и стално је покушавао да гурне православце што ниже. Они су знали да ако Словенија буде самостална, онда ће Хрвати изгубити свој идентитет и прећи ће на православље, јер се зна да Хрвати јесу Срби који су издали своју веру. То га су се плашили у Ватикану и требао им је јачи бедем према Србији.

Сада када Југославије више нема, све треба да се врати на тренутак пре настанка заједничке југословенске државе. Мало после краја Првог светског рата Карло је направио манифест који је дозволио земљама аустријског дела аустроугарске монархије да саме оснују своје државе и управо тако су Немци створили Дојчостерајх. То је данас република Аустрија, темељи ове државе су овом манифесту. Ми Словенци нисмо то урадили, притисак Ватикана је био прејак и ту смо погрешили. Данас када се треба вратити у оно време, Словенија мора да има могућност да се формира у другом облику уз комплетну Истру и три кварнерска отока Крк, Црес и Лошињ, а на северу у Помурју облик територије врети у време када је и Чаковец био словеначки. Тај део су нам одузели касније, када су основали бановине 1929. године. За Хрвате се зна да им је био потребан договор са Србијом која је била победник Првог Светског рата. Далмација је имала сопствену државност јер није била део Мађарске, слично је била и БиХ која је била форма за себе, имала је управу и у Будимпешти и Бечу. Хрватска као држава никад није постојала, Оно што су они звали Краљевина Хрватска, Краљевина Славонија и Краљевина Далмација, то су глупости. Далмација није била јер није била унутар Мађарског односно Угарског дела монархје, а што се тиче Краљевине Славоније и Краљевине Хрватске, то су само епитафи који немају тежину. Хрвати често фалсификују своју историју исто тако као што су фалсификовалли такозвану листу пакта конвента из 1102. године. То се данас на Западу зна и сви западни историчари знају да је то фалсифитакат из 15. века, али хрватски историчари не желе да се то зна. То је проблематика којом се ова књига бави.
Њени закључци су да и српска и словенска политика треба да узму у обзир међународне правне факте према којима може да се постигне нови договор где би се Србија слободно могла да се врати у свој оквир Барању. Долазимо и до питања Ријеке која је била Мађарска коју су Мађари изгубили, такође ту је и питање Задра који је био италијански јер су Италијани откупили земљу. То ће Италијани тражити.
Хрвати су били злочинци, ништа нису платили за то,
Појасните нам мало проблем Истре. Који је основ да сматрате ту територију словеначком?
- Хрвата у Истри је било јако мало. После Другог светског рата Хрвати су издали „Кадастре национали де Истри“, каталог свих породица у Истри и сва презимена која се завршавају на „ић“ они су их хрватизовали, односно то нису више били Словенци, него су сви писани као Хрвати. Када се попис из 1910. године упореди са пописом из 1945. године, можемо видети да у неким селима пре 1910. није живео ниједан Хрват, а да је било око 300 Словенца, а после 1945. по папирима било је 600 Хрвата и пет Словенаца.
Хрвати су били злочинци у Другом светском рату, ништа нису платили за то. Тито и савезници су склопили договор по којим би Југославија остала у комаду. И због тога у Хрватској није дошло до денацификације као у западној и источној Немачкој. А Хрватска је остала усташка. Томе су допринели комунусти, јер се веђина усташа пресвукла после рата у комунисте. Хрватска је покушавала да одузима територије чак и после 1945. године. Када се 1939. стварала бановина Хрватска, кнез намесник Павле дао је Хрватима велеики део српске територије. И тада се почело са продајом српске, и са друге стране словеначке земље. И ви и ми смо много изгубили и ова књига даје могућност да паметна политика направи оно што давно нисмо направили. Сада је та могућност, јер Југославија се распала и све треба да почне из оних темеља који су тада били постављени, и то тако а да се види које су земље имале државност, а то су са једне стране Србија и Црна Гора, а са друге, Словеначке земље, па и Далмација, а БиХ до неког степена.
НАТО као нацисти – нема разлике
Били сте против бомбардовања Србије, данас је јасније да је то било потпуно неизбежно. Како сада видите све то?
-Бомбардовање Србије од стране Нато пакта исти је злочин као што је било бомбардовање од стране Немаца 1941. године. Ту нема разлике. То бомбардовање, које су углавном водили Американци, је свињарија првог реда за коју би требало извести пред суд господу Клинтона и све остале. То би требало да се направи, то је већ било па се посустало, а то је грешка јер значи да је онај који јак може да ради било шта.
Да ли Србија треба да обнови тужбу?
-Мислим да би то морали и то је обавеза оних који воле Србију. То мора неко направити јер ови људи који су долучили да се Србија бомбардује, нису више на положајима ни у Енглеској ни у Америци, а криви су јер су потписали да се Србија бомбардује. Кривица је на њима. Мислим да би требало изнети на видело шта се стварано догађало. Да се зна на пример да се српска војска одлично борила, јер резултати бомбардовања су били изузетно лоши. Срби су са неба скинули много, много авиона. Не само пар комада него више од 60 авиона је оборено. То је потребно да се напише, јер историја не воли лаж. Можеш да лажеш неко време, али истина изађе на видело.
Словенци самосталност дугују Милошевићу
Како цените личност и понашање председника Милошевића?
- Милошевић није тако лош човек. За мене је он позитиван лик, свака му част. Срео сам се са њим и био је врло паметан . Још би нешто рекао: Словенија мора да Милошевићу захвали на самосталности јер 12. октобра 1991. године било је у Хагу заседање које је водио лорд Карингтон на коме су били сви представници република и сви су се слагали да би била добра нека лабава конфедереција. И (Милан) Кучан се слагао са тим, али Милошевић је рекао да нема ништа од тога. Да је рекао: „у реду“, ми Словенци не бих били самостални. Шта је најбитније? Говорило да се Словенија и Хрватска осамостаљују истог дана 25. септембра 1991. године, а то је лаж. Самосталност Хрватске је проглашена 8. октобра 1991. године, а то значи да је Хрватска у склопу СФРЈ напалу Словенију. Али то је тешко објаснити због наших Словенаца који су игноранти, у већини будале које ништа не умеју и не разумеју.
Имали сте сусрет са Путином , какво је то било искуство?
-То је било на брду код Крања прошле године Били су ту и неки бизнисмени, председник владе Борут Пахор, а занимљиво председнику парламента нису дозволили да уће. Пахор ми каже: „дођи да те представим Путину“. Али како ја говорим руски лично сам се обратио Путину са „друже“. Не можеш ти Русу да кажеш „господине“. Ја сам иначе спортски пилот како је то и Путин и питао сам га: Владимире Владимировичу, када можемо нешто добро да направимо, да направимо неку федерацију између Русије и Словеније. Он сав одушевљен викну: „То, то“ и загрли ме. Сви су стали и помислили: шта је сад ово, да ли се то тучемо.
Када је Пахор предложио да обиђемо Љубљану, Путин је рекао да је боље да неке мачке гањамо .У Љубљани смо посетили градоначелника. Пахор му дао скије на поклон, а ја скокнем кући – имао само један предмет од дрвета који је наоравио један руски заробљених у Мађарском логору 1941.године и једну кашику која је рађена у логору Оснабрик 1941. године где су били југословенски официри и понеки руски.
Занимљиво да у словеначким медијима о томе није било ни, речи ни фотографије и ја сам од протокола добио једну фотографију на моје инсистирање, мада их је направљено много. Код нас је то тако. Ако неко говори истину нећеш проћи добро. Ако држиш огледало и покажеш какви су то лопови и лопуже, то је исто лоше и горе. Због тога су се Милан Кучан и комуњаре јако потрудили да не уђем у парламент, била је медиска блокада. За то је лично интервенисао Кучан и на телевизији и на новинама. А памћење Словеначких бирача није дуже од три дана, ако те нема у медијима забораве те .
У ЕУ су себични
Како видите први период нове власти у Србији и шта би сте ви жељели да видите код ње, када је реч о односима између Србије и Црне горе и генерално?
-Треба да се ојача пословна сарадња што код приватника већ има јер су Словенци овде куповали добре фирме, а сада Срби купују по Словенији . Али најбитније је да не улазите у ЕУ. То је лоше, јер морате да знате да ЕУ размишља само о себи . Доћићемо до тога да ћемо имати Европу у две, можда три брзине. Дакле треба знати да ако уђеш у голф клуб треба платити велику чланарину, а кад си унутра неки играју голф, а неки гурају колица. Поскупиће вам све, удариће вас по џепу, забраниће вам да печете ракију. Мислим да са паметном фискалном политиком можете и без чланства у ЕУ. Учите на примеру Немачке из Првог светског рата. Они су имали дугове и онда су почели штампати новац и брзо враћати те дугове. Кад ти вратиш 1000 евра у динарима, који ујутро вреде толико, а навече 50 евра, то се брзо врати. Тако и Словенци раде. Када су они могли, можете и ви и онда се извучете .
Како би ви решавали Косово?
- Косово је велики проблем и ту би могли на северу да урадите што су урадили и Шиптари, а то је да се направи неки цивилни скуп и да се огласи тај део територије слободним. Знамо да је тај северни део Тито дао Косову на исти начин. Понављам, не смете то на официјелном него, на цивилном нивоу. Треба пажљиво да прочитате оно што су рекли око проглашења Косовас у Хагу (Међународни суд правде ) јер треба да кажете: ако сте ви могли на тај начин, можемо и ми. То исто су направили Руси у Јужној Осетији и Абхазији. Шта је потребно? Потребна је јака политика, људи који стоје иза својих речи и дела и да им није приоритет како себи утрпати лове у џеп.

 

http://facebookreportermonitor.wordpress.com/2013/10/28/%D1%82%D1%83%D0%B6%D0%B8%D1%82%D0%B5-%D0%BD%D0%B0%D1%82%D0%BE-%D0%BF%D0%BE%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%BE-%D1%85%D1%80%D0%B2%D0%B0%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D1%98%D0%B5-%D0%B1%D0%B8%D0%BB%D0%B0-%D1%80%D0%B0/

СРБИ НА ПОГРЕШНОЈ СТРАНИ ИСТОРИЈЕ или СУД ВРАНА од Mary Walsh

Мери Волш (Mary Walsh) је Иркиња, стручњак за међународни развој, са десетогодишњим искуством рада на Балкану. Њена прича Посматрач на суду врана: личне успомене са Косова, 1999 – 2009, о упознавању с Косовом, објављена је у зборнику Косово: Биланс 1999-2000 (Kosovo: TheScore 1999-2000), у издању Америчког савета за Косово и Фондације Лорд Бајрон, поводом десетогодишњице НАТО бомбардовања Србије. Зборник се тренутно преводи на српски, а досад преведени текстови објављују на сајту Рашко-призренске епархије. 
"Током дугих година рада на Косову често сам се сећала прича мога оца о његовом детињству у југозападној Ирској. Отац је oдрастао близу града Дингла и много времена је проводио на планинама Кери, што му је пружaло прилику да посматра разне природне појаве, укључујући и ‘‘суд врана’‘.
Овој редак догађај мало је ко видео мада се често помиње у средњевековној литератури. Једна птица – ‘‘оптуженик’‘ – бива опкољена мноштвом других врана. Жртва је изолована а вране важног изгледа заузимају положаје по околним гранама. Као да свака има одређену улогу, неке будући тужиоци и судије, друге судски послужитељи. Неко време све оне само гракћу, ваљда излажући ‘‘доказе’‘. Без изузетка, суд одлучује да је оптужена врана крива и да мора бити кажњена. Све птице тада слећу са грана на оптужену и кљуцају је до смрти. После ‘‘суђења’‘ и извршења смртне казне, јато полеће, остављајући измрцварен леш оптуженика да труне.
Посматрачи природе не могу да објасне ову појаву: зашто нека група осећа потребу да се окрене против једног од својих чланова, и потом да учествује у јавном и сложеном обреду чији је исход унапред одређен?
Неко може питати какве везе све ово има са Косовом. Узета као аналогија, ова прича о вранама најтачније говори о ономе што се тамо догађа.
 
Стигла сам авионом у Скопље 23. августа 1999. и сутрадан су ме одвезли у Приштину. Нисам имала никакво предубеђење о догађајима на Косову нити о збивањима у било ком делу бивше Југославије. Желела сам да радим на развојним пројектима у Централној Америци, гледајући на долазак на Косово као на кратко одлагање свог плана којe ће трајати само неколико месеци.
Кад помислим на вожњу од Скопља до Приштине прво се сетим неописиво лепих сунцокрета с обе стране пута, нарочито поред села око Липљана – мени тада непознатих имена – па све до Лапљег Села и Чаглавице. Поља са обе стране пламтела су јарким, треперавим бојама. Оно што ме је посебно зачудило јесте да су, упркос сукоба, многи људи радили на њивама. Сећам се и кућа које су гореле са обе стране пута, и запаљених села у даљини, и дима кроз који смо пролазили. Возач, Албанац, рекао нам је да су то албанска села која су Срби етнички очистили, и да је српска војска спалила све, руком показујући на села у којима су наводно вршени покољи.
Тек пошто сам извесно време провела на Косову дознала сам да су то биле српске куће у српским селима Стари Качаник, Грлица, Старо Село, Талиновац, Српски Бабуш и Бабљак. Осим тога схватила сам да је, с обзиром да је српска војска морала да се повуче са Косова почетком јуна – неких десет недеља пре мог доласка – било мало вероватно да је она запалила све те куће и етнички очистила сва та села. Наиме, 24. августа, више од два месеца по повлачењу српске војске, ја сам гледала пожаре и разорене куће, очито запаљене само дан-два раније.
При уласку у Приштину запањио ме је број сателитских ТВ антена на зградама. Брифинзи пре доласка на Косово навели су ме да закључим да су Албанци сиромашни и угрожени. Кад сам се боље упознала са Косметом разумела сам зашто су сателитске антене биле међу најважнијим ставкама у породичном буџету. У покрајини где је толико станова незаконито отето од правих власника нови станари не морају да се брину о отплатама стамбених кредита. Као што сам дознала касније, станови припадају онима који у њима живе а не стварним власницима; сва имовина постала је предмет отимачине.
Моји први дани на Косову су само појачале осећање да живим у надреалности. Пећ, где се налазила моја канцеларија, била је под контролом Италијана. Тих првих дана августа с неверицом сам гледала те лепе, преплануле војнике, шлемова украшених перима, са црним наочарима и великим цигарама, како се возе оклопним колима као на снимању неког филма. Моја канцеларија се налазила прекопута паркиралишта УНМИК полиције, поред радио станице. Десетине црвено-белих џипова, које смо звали ‘‘кока-кола’‘ колима, мировале су ту месецима. Никако нисам могла схватити зашто се не покрећу, тај период између августа 1999. и априла 2000. будући доба дотле невиђеног етничког чишћења. Као и многи други аспекти међународног присуства на Косову, и она су била само димна завеса, параван.
У ноћи између 27. и 28. септембра коначно сам схватила шта се дешава на Косову. Повукла сам се рано с намером да читам у кревету док су моје колеге отишле негде на пицу – то будући све што се тих дана могло добити за јело. Нећу никад заборавити како је пуцњава почела, и како није престајала. Лежала сам у кревету с покривачем преко главе у неверици да постоје такви и толики напади и да могу трајати до раних јутарњих часова, а да се нико осим зликоваца не покрене.
Јер, ту ноћ је ОВК оргијала, јурећи кроз српске делове града и палила, пљачкала и убијала махом старије Србе. Та ноћ крви, пљачке и зла догодила се на територији где је сукоб био званично завршен готово четири месеца пре тога, где су се налазили администратори и полиција УН и војне снаге КФОР-а из многих западних земаља, чија је дужност била да очувају безбедност.
Ујутро, кад сам опрезно кренула улицом, угледала сам нечије мртво тело у реци, лицем надоле. То није био једини леш у граду, иако се италијански КФОР трудио да град доведе у ред. Наредни дан је, наиме, био и рок до кога је по ранијем договору ОВК морала да преда оружје.
Радила сам на једном развојном пројекту у Пећи. Првих шест месеци боравила сам само у албанским селима, то будући подручје које нам је поверио Високи комесаријат УН за избеглице. У Гораждевцу, последњем српском селу у околини Пећи које је преживело нападе после јуна 1999. нисмо радили. Изричито нам је речено да не прилазимо том селу и да када колима пролазимо крај њега никада ниједног Србина не гледамо у очи. Речено нам је и да су Срби из Гораждевца лопови и убице и да су сви наоружани и врло опасни. Често су нам објашњавали да су све отели од Албанаца: аутомобиле, фрижидере, телевизоре итд. Рекли су ми да ћу, ако одем тамо, бити силована, претучена и потом убијена.
Док је већина међународних радника веровала у ове приче, а неки и данас верују у њих, мени се чинило необичним да село са црквом у центру, где многи старији људе седе на тргу, може заиста бити каквим га представљају. Фебруара 2000. посетила сам Гораждевац као приватно лице, то јест без званичне дозволе моје организације. Возила сам се једним италијанским оклопним транспортером. Војници су ми казали да се не мичем са задњег седишта и пазим да ме нико не види. Но, оно што сам видела било је супротно од оног што нам је било речено. Житељи су били веома сиромашни, мало њих је имало телевизор а неколико старијих жена налазило се у врло тешкој ситуацији јер нису имале смештај. Упркос тешкоћа у којима су живели, сви су били врло гостољубиви. Тог првог дана угостили су ме свињетином – био је то први пут да је једем пошто сам напустила Ирску. Ту сам први пут пробала и кајмак, праву посластицу.
Један од првих послова који сам започела у Гораждевцу био је стамбени пројекат за жене без смештаја. Кад сам га започела марта 2000. суочила сам се са непријатељством својих колега и месних Албанаца. Претили су ми, шиканирали ме и једном ме чак гурнули низ степенице које воде из наше канцеларије. Али, остала сам при своме јер ни онда, као ни сада, нисам видела ништа лоше у помагању сиромашнима, несрећнима и онима који никоме нису учинили зло. Међутим, оно што ме је заиста уплашило била је страховита мржња према тим несрећним људима, очита и у погледима оних којима бих поменула да идем у Гораждевац.
Један колега, који ми је нерадо помагао на пројекту за обнову културног центра на сеоском тргу, завршио је рад на половини крова а затим је казао да друга половина не може да се поправи. Касније је једна друга невладина организација поправила кров до краја. Њихов инжењер ми је рекао да поправљање крова није представљало никакав технички проблем. Са оваквим ситуацијама суочио се свако ко је заиста покушавао да ради свој посао на Косову, нарочито када се радило о пројектима за Србе.
Главни поступак противу неистомишљеника било је изопштење из друштва. Предрасуде противу Срба биле су такве да су прелазиле у мржњу, задртост која је прожимала цео приступ стању на Косову. Исти колега који је одбио да заврши поправку крова вређао ме је због одлазака у Гораждевац да радим преко викенда, пошто ми је то било дозвољено само у слободном времену. Уносио ми се у лице и урлао што радим са Србима. Никад нисам била ближе томе да будем претучена.
Када су сељани желели да накратко оду из Гораждевца, то су могли само једним аутобусом који је одлазио и враћао се у пратњи КФОР-а. Путницима је било дозвољено да понесу само по једну торбу која је неколико пута прегледана. Све је било удешено као да власти желе да на сваки начин понизе Србе. Пошто сам томе била сведок и сама сам се осећала пониженом зато што се са људским бићима тако поступа. Први пут у животу имала сам несрећу да видим људе без слободе кретања, не могавши да разумем зашто они који их држе као таоце, пљачкају, пале и убијају, остају некажњени.
Мржња према Србима била је опипљива, силовита и мени страшна. Нико се није трудио да је прикрије – била је отворена и подстицана споља. То је један од разлога зашто сам решила да останем на Косову, не бих ли учинила макар нешто да повратим поремећену равнотежу. Заборавила сам на план да радим у Централној Америци, пошто сам се сасвим случајно наишла у делу Европе на прагу двадесет првог века где се систематски крше основна људска права, где је један део становништва преконоћ постао нижи и од грађана другог реда, и то све на територији која је, бар у теорији, под заштитом УН и НАТО-а. Упорно се наметало питање како је могло да дође до таквог кршења људских права у протекторату Уједињених нација? Зашто нико није изведен пред суд због тога? Кога то УН штите? А када би неко и поменуо ова злодела и тежак положај Срба, дочекале би га претње и само што га не би тукли.
Октобра 2000. прешла сам у Приштину на рад у једној међународној хуманитарној организацији. Како је време пролазило а ја стицала све више искуства излазећи на терен, имајући рђаву навику да се крећем ван строго контролисаних граница своје канцеларије, почела је да се оцртава слика другачија од оне коју су нам представили. Гораждевац није био изузетак. Широм Косова Срби и други неалбанци били су изложени сличном односу. Бивало ми је све јасније да је међународна помоћ на Косову од почетка била резервисана за оне који су сматрани савезницима Запада и које су медији прогласили за жртве. Срби и други неалбанци били су кривци, и рад међународних организација на Косову одвијао се у сагласности са овим смерницама.
Многе су мере предузимане да би се одржао привид закона, реда, правде и људских права на Косову. Али све је то, без изузетка, био део димне завесе. Наизглед све у најбољем реду, у суштини, ништа. Тако сам се једног дана испред канцеларија УНМИК-а срела са регионалним администратором за Косовску Митровицу, који ми је казао да би за Косово било боље кад би сви Срби отишли. Запањила сам се да ико то може отворено да каже, а поготову неко на таквом положају.
Наше колеге Албанци су се трудили да систематски, могло би се рећи једногласно, представе слику по којој су Срби били кривци а Албанци жртве. Да сам и ја као многи међународни радници остала учаурена у својој канцеларији и ослањала се само на месне албанске изворе и информације западних медија, ретко нешто више од голе пропаганде, и ја бих одслужила свој рок на Косову убеђена да је тамо све јасно и да је ‘‘хуманитарна интервенција’‘ НАТО-а била не само оправдана, већ и једини начин да се успоставе мир и правда.
Како је време пролазило а ја остала на Косову дуже него што сам икада и помишљала, видела сам све више доказа да је извршено етничко чишћење. Ако би Албанци или странци и поменули неки инцидент то је било да га оправдају, изговором да је природно очекивати известан број напада на Србе.
Увек су порицали, одбијали да признају да се свуда око нас спроводи организована, далекосежна кампања да се Косово очисти од свих неалбанских заједница, нарочито по градовима. Чак и после координираног и врло добро организованог погрома 17. марта 2004, који је захватио целу Покрајину, међународна заједница је очувала своју фасаду нормалности, порицања и прећутне политике уступака Албанцима. Чула сам како неки правдају погром из 2004. ‘‘фрустрацијама’‘ албанског становништва и да је стога морало да се поруши хиљаду домова и цркава и расели преко 4000 особа. Дан-данас у Обилићу, Грачаници, Угљару и Косовом Пољу Срби из других делова Косова, расељени у марту 2004, живе по контејнерима које су добили од руске владе.
Понекад су пуштане гласине да би се одвратила пажња од стварних криваца или да би се Срби још више набедили. Те гласине су често биле апсурдне али су се упркос тога шириле и расле. А ширили су их највише представници међународне заједнице тек пристигли на Косово.
Снабдевање струјом било је слабо, искључења честа и то, говорило се, што Срби не плаћају рачуне за струју. И никоме од оних који су те гласине ширили није падало на памет да и када би сви преостали Срби на Косову одбили да плате те рачуне, то не би могло објаснити драстичан недостатак струје у покрајини, с обзиром да су октобра 1999. Срби чинили мање од 10 посто становништва. Сваке ноћи коју сам провела у некој од српских енклава, одлазила сам на спавање при светлости свеће! Успут, ваља приметити да пре јуна 1999. искључења струје на Косову готово да није било.
Према другој причи, сви предивни средњевековни манастири и друге светиње којима се Косово с правом дичи, припадали су првобитно Албанцима док им их Срби нису отели. Не мора се бити стручњак за византијску црквену архитектуру да би се схватило да су светиње као Дечани и Пећка Патријаршија очигледно православног стила. Није тешко проверити ни чињеницу да су ови манастири задужбине српских краљева и њихов поклон Српском народу.
Тврдње да су манастири првобитно припадали Албанцима брзо су престајале чим бих упитала: ‘‘Ако је тако, зашто се онда Албанци толико труде да их униште’‘? На то никада нисам добила одговор.
Нисам се искључиво држала своје канцеларије, у друштву других међународних службеника, војника антисрпског крсташког рата. Обилазила сам неалбанска насеља, не само српска већ и ромска, попут оловом загађеног кампа у Звечану за лица која је 1999. ОВК прогнала из јужног дела Косовске Митровице. Обилазила сам и Горанце у Гори и Хрвате у Летници. После уласка КФОР-а и УН у Покрајину и одласка српских снага безбедности сви неалбанци постали су жртве насиља. Што је почело у јуну 1999. и достигло свој врхунац у марту 2004, може се само назвати терористичким ратом против становништва, укључујући и Албанце који се нису слагали са ОВК и њеним вођама.
Насиље је било усмерено искључиво на цивиле: на мушкарце, жене и децу без обзира на узраст и физичко стање. То је био немилосрдан рат терором и застрашивањем ради прогона неалбанаца, у извесним случајевима подстицан и потпомаган од неких контингената КФОР-а.
Док су многа српска села била етнички очишћена, јужно од Ибра и Срби и Роми били су протерани из свих градова. Страхотни су подаци о страдању у местима као Липљан, Обилић, Косово Поље, Чаглавица, Витина, Урошевац и друга. Године 1999. Витина је имала више од 3.500 српских житеља, а годину дана потом остала их је само шака јада шћућурена уз цркву. У Урошевцу, пошто је око хиљаду њих провело читаву једну недељу у ограђеном простору без икаквих хигијенских услова у центру града, старији Срби су потоварени у аутобусе и одвезени до административног прелаза у централну Србију. А за то време је ОВК палила српске куће и убијала сваког за кога су мислили да је Србин. Једна службеница Високог комесаријата за избеглице отишла је да им однесе лекове, да би јој било речено да су их амерички војници одвезли у колективне центре у Бујановцу, у јужној Србији, у којима многи и данас живе. То су они који су имали среће; они који су остали били су понижавани, мучени, силовани и убијени.
Упркос непрекидних насртаја, у Обилићу је до марта 2004. успео да остане понеки Србин и Ром. Они су били мета руље 17. марта те године, у кампањи етничког чишћења широм Покрајине, а нарочито њеном централном делу, око Приштине. Међународна заједница није штитила те грађане. За време напада у Обилићу, док су српске куће гореле, све жене из ромског насеља у Обилићу биле су скинуте голе и тако спроведене кроз наоружану руљу. У Обилићу се налазио контингент британског КФОР-а; британски војници су све то посматрали и нису интервенисали. Можда им је тако било наређено, но њихово нечињење подударало се са неактивношћу КФОР-а широм Косова. Војници КФОР-а нису ни покушали да одбране жртве насиља већ су стајали по страни не предузимајући ништа, док су други побегли у своје базе. Но, било је и изузетака: на сопствену иницијативу, војници ирског КФОР-а изишли су из своје базе у Липљану и спасли многе неалбанаце у Обилићу.
Пример страдања невиних наћи ћемо у породици Николић из Урошевца, коју с поносом сматрам личним пријатељима. Њихова непопустљива одлучност, стаменост и храброст упркос свега што им је ужасна судбина доделила су ме задивили. Госпођа Данијела-Дана Николић, већ зашла у осамдесете, родила се у Словенији. Кад јој је било 18 година дошла је на Косово да посети оца, официра у Југословенској војсци са службом у Урошевцу. Ту је упознала свог будућег мужа. Венчали су се и остали да живе у Урошевцу. Данијела има ћерку Сантипу, архитекту, и Љиљану, инжењера. Николићи су стара, угледна урошевачка породица која је током година много учинила за развој града. Године 1999. Данијела је са ћеркама живела у једном делу велике породичне куће – све остало су јој комунисти одавно били конфисковали.
Ни њихове године, ни потпуна немогућност да било кога угрозе нису их поштедели ОВК. Мада су избегле први напад на Србе у Урошевцу, током јуна и јула 1999. припадници ОВК су редовно улазили у њихову кућу и из ње износили шта су хтели. Све три су биле нападане, свима су зуби поломљени. Једино је Сантипа била здрава и у добром физичком стању. Љиљани су обе ноге биле одузете после саобраћајног удеса, а мајка Данијела је слепа. Сантипа је излазила да набавља храну, али су је често пребијали. Неко време их је штитио грчки КФОР који је поставио стражу пред њиховим улазним вратима. Упркос свега, остале су у својој кући до погрома 17. марта 2004, када је руља опколила кућу.
Још постоји видео трака снимљена за време тог напада. На траци се види како у једном делу града руља од око хиљаду људи опкољава кућу у којој живе три жене, док у другом делу града припадници грчког КФОР-а покушавају да одбране цркву од велике групе нападача. На крају је амерички КФОР морао да спасава грчки КФОР док је црква горела а неколико грчких војника задобило тешке опекотине. Војници америчког КФОР-а успели су да дођу и до куће Николића одакле су изнели госпођу Николић и њене две ћерке док их је руља Албанаца засипала камењем и другим пројектилима. Љиљана, парализованих ногу, задобила је ударац каменицом, тек касније схвативши да јој је од њега нога и сломљена. Кућа породице Николић је уништена. Осим личне трагедије породице која је остала без дома, губитак куће значио је и губитак њихове библиотеке од 18.000 књига, великог броја скупоцених музичких инструмената и једне Ђотове слике Богородице непроцењиве вредности. С њима су изгорели и последњи трагови европске цивилизације у Урошевцу.
Госпођа и госпођице Николић пренете су у базу грчког КФОР-а где су затекле још Срба који су преживели завршни напад на Урошевац. Нису их одвели у оближњу америчку базу Бондстил где су могли да им укажу хитно потребну лекарску помоћ. Као што им је касније објаснио један војник америчког КФОР-а, није било пожељно да Албанци запослени у бази чују да Американци лече рањене Србе. Десет дана касније ипак су их довезли у Бондстил на лечење, али не пре него је једна старија Српкиња подлегла ранама.
Породицу Николић су вратили у грчку базу где још увек живе. Грци су их одвели на кратко време у Грчку у нади да ће тамо остати заувек. Међутим, мајка и ћерке Николић нису несталe у ‘‘ноћи и магли’‘ (7. децембра 1941, Хитлер је издао декрет Nacht und Nebel према коме је невид требало да прогута сва непожељна лица). Њихова одлука да се врате кући остаје непоколебива, мада ниједна међународна организација – а камоли албанске месне власти – нису вољни да им обнове кућу и омогуће повратак. У међувремену, новизграђене куће онемогућиле су приступ срушеној а њихова молба да им се дозволи да посете шта је од ње остало је одбијена. У сваком случају, до куће би се могло доћи једино хеликоптером. Фабрику покојног господина Николића ‘‘приватизовала’‘ је Косовска повереничка агенција под окриљем Уједињених нација. Породицу Николић о томе нико није обавестио нити је од њих тражен пристанак. Један војник им је недавно рекао да Албанци ‘‘заслужују’‘ да буду власници фабрике јер их је много сиромашних и треба им посао. Упркос свега, породица Николић упорно одбија да напусти вољени Урошевац.
Чињеница да нема безбедног повратка за Србе ни у Урошевац, нити у било који урбани центар на Косову остаје непромењена. Имовинска права расељених не постоје. Нико, ни међународна заједница ни месне власти, није спреман да се заложи ни за људска права. Старе избеглице са Косова смештене у колективном центру у Ковину, неких 80 км од Београда, полако се и тешко довуку до кантине када дође време ручку, да приме свој оброк у малим, пластичним посудама. На њиховим лицима читате трагове дугогодишњег утамничења по колективним центрима, далеко од својих домова, лишени свега што су икад имали, па и наде.
Пре доласка на Косово, мада нисам била сасвим наивна, веровала сам у систем међународног права и у организације основане да поштују и штите правду и људска права. Боравак на Косову отворио ми је очи на стварност сатанских махинација међународног система. Када сам фебруара 2005. у Приштини упознала високог службеника Канцеларије УН за повратак он ми је без устезања рекао да Србима никада неће бити дозвољено да се врате на Косово. Казао ми је да нема стварне намере да им се омогући повратак и да су за то успостављени механизми само димна завеса.
Да нe бих гајила илузије, један британски дипломата у Београду ми је са видном моралном супериорношћу рекао да су ‘‘Срби на погрешној страни историје’‘. На моју примедбу да мора да је дивно припадати земљи која је увек на правој страни историје, потпуно несвестан моје ироније одговорио је: ‘‘Да, дивно је’‘.
Земља покривена сунцокретима у цвету августа 1999. сада је бетонска џунгла новоизграђених складишта и других здања, многих подигнутих незаконито. Друга су изграђена на земљишту које су Срби продали будзашто да би могли да оду са Косова, не могавши и даље да живе у колективним центрима. Добар део српског земљишта даље од главних путева Срби нису ни продали, али га Албанци користе као своје.
Нема сумње да се на Косову врши истребљење Срба. Нема сумње да се на Косову затире српство, српска историја, српска култура. ОВК је уништила велики број српских светиња. Порушено је или спаљено 150 цркава и манастира, неких из средњег века. Српска гробља су оскрнављена и претворена у депоније, кости њихових предака оскрнављене, српска села опљачкана и имена им промењена. Српска омладина је приморана да бежи са Косова.
Мој отац је видео ‘‘суд врана’‘. И ја сам га видела. ‘‘Вране’‘-убице које сам гледала како кидишу на беспомоћну жртву непријатељи су истине, правде и људских права на Косову. Она усамљена врана у средини ‘‘суднице’‘ је српски народ на Косову. Њему се суди без разлога, кривица му је установљена пре него је суђење и почело; он је осуђен на смрт и над њим се немилосрдно извршава смртна казна. Догађања на Косову подсећају ме на роман Вилијама Голдинга Господар мува у коме руља убија Пигија без разлога, јер је друкчији од осталих, којима је потребно жртвено јаре.
Нисам у стању да затворим очи пред свирепошћу руље, нити пред бескичмењаштвом и лицемерјем оних који ту руљу подржавају и чине јој уступке не би ли одржали сопствени ‘‘кредибилитет’‘. Одбијам да не видим свирепост оних који су сами себи дали мандат да штите ‘‘закон’‘ и решавају сукобе на Балкану, а уместо тога сеју семе будућег рата.
Мери Волш (Mary Walsh)

СТЕФАН ЛАЗАРЕВИЋ

Стефан Лазаревић (1377–1427), син кнеза Лазара и кнегиње Милице, владао је Србијом у тешким временима после очеве погибије у Косовској бици, најпре као кнез, а од 1402. као деспот (висока византијска титула, по достојанству одмах иза цара). Мудром владавином и непревазиђеном војничком вештином, деспот Стефан је од вазалне кнежевине Србије, од државе на ивици пропасти, начинио пребогату деспотовину, у којој су цветале привреда, уметност и култура. За овај просперитет првенствено је било заслужно рударство, односно производња сребра. Град Ново Брдо на Косову, у коме се налазио истоимени рудник, био је у то време већи од Париза. У Србији су налазили уточиште учени монаси и уметници који су бежали пред Турцима, цветала је књижевност, а и сâм деспот, који је говорио неколико језика, остао је у средњовековној књижевности упамћен по својој песми у прози Слово љубве, коју је написао брату Вуку. Деспотова задужбина манастир Ресава (Манасија), прави  утврђени град, представља круну моравског стила у архитектури, а од запуштеног пограничног градића Београда деспот је начинио модерну утврђену европску престоницу проширивши га десетоструко.
Светог Стефана Лазаревића, деспота српског, Српска Црква прославља заједно са његовом мајком, кнегињом Милицом, преподобном Евгенијом, 1. августа / 19. јула

БЕОГРАД

Београд, престоница Србије, једини је европски главни град који лежи на обалама двеју великих река. Подигнут је на ушћу Саве у Дунав. Сматра се да је насељен већ око 7000 година. На месту Београда било је још у преисторијско време било насеља. Прву познату тврђаву на том месту подигли су Келти у трећем веку пре Христа (Сингидунум), а затим су је запосели Римљани. Од шестог века Београд насељавају Словени – они су му и дали садашње име. Око њега су се до XIII века борили Мађари, Бугари, Византија, све док га није преузео српски краљ Драгутин. После смрти цара Душана преузимају га Мађари, па деспот Стефан Лазаревић, који је 1405. Београд прогласио својом престоницом. Остале су нам записане су његове речи: „Дошавши, нађох најкрасније место од давнине, превелики град Београд, који је по случају разрушен и запустео, сазидах га и просветих пресветој Богоматери.“ После њега Београд поново преузимају Мађари, па онда Турци, и називају га „Дом ратова за веру“. У српске руке се вратио током Првог српског устанка, 1806, а коначно је ослобођен одлском турског гарнизона 1867. Као престоница Краљевине Србије у време Првог светског рата, пао је под немачку окупацију, као и у време Другог светског рата. Београд је био и престоница заједничке државе Јужних Словена, Југославије, од њеног оснивања као Краљевине СХС, 1918. године, па до распада 1991.
У светским енциклопедијама је забележено да је Београд највише пута разаран и обнављан град, град са највише великих битака које су се одвијале око њега и за њега: чак 115! Београд је једина европска престоница која је бомбардована и после Другог светског рата: бомбардовала га је НАТО авијација је од марта до јуна 1999.

СПОМЕНКО ГОСТИЋ – дечак у одбрани отаџбине

ДВАДЕСЕТ ГОДИНА ОД СМРТИ 15-ГОДИШЊЕГ ЈУНАКА КОЈИ ЈЕ ОДБИО ПОНУДУ ДА СЕ СКЛОНИ ОД РАТНИХ СТРАХОТА И ДОБРОВОЉНО СЕ ПРИЈАВИО У СРПСКУ ВОЈСКУ

Живот Споменка Гостића био је кратак, суров и са трагичним крајем.
У јеку ратних страхота остао је без мајке а затим и без баке. Тако сам, прикључио се борцима.

Почео је као курир, затим је "унапређен" у снадбевача храном. Поверена су му коњска кола а заповест је била да развози храну по дугој одбрамбеној линији. Тако је Споменко свакодневно, помоћу два коња, јурио од рова до рова. Једном је преварио смрт, у минском пољу су изгинули коњи а он је лакше рањен. Други пут је смрт била бржа.

Споменко Гостић издахнуо је на брду Висићи од гранате испаљене са муслиманске стране, а сахрањен је касније са својим саборцима на сеоском гробљу Јовићи, које припада маглајској општини. Нажалост, данас то село се граничи са Бочињом, за коју тврде да је упориште вехабија.

 Остале су само забрађена хумка и медаља заслуга за народ, којом је постхумно одликован овај мали борац, великог и храброг срца.