СРПСКЕ ЗАДУЖБИНЕ

Задужбинарство, та лепа и чиста српска реч, јасно говори о једној великој и дубоко смисленој потреби човека да учини добро дело, да дарује за своју душу, да се „одужи Богу и народу”. Правећи задужбине „на ползу народа свог”, племенити људи завештавали су и остављали трајна добра свом народу. Захваљујући и својим задужбинама, Срби су кроз векове и време – а које им често није било наклоњено – сачували своје корене и историјско памћење.

Манастир Градац

Велики је број задужбина које су од давнина оснивали многи ктитори. Али, многе од њих је прекрио вео заборава и о њима скоро да и нема података. Остале су само у легендама и народним предањима.

Највећа је задужбина саградити манастир или цркву, као што су их српски цареви и краљеви градили. Потом је задужбина саградити ћуприју на каквој води или преко баре, калдрму на блатном путу, воду учинити приступном, посадити дрво крај пута...

Традиција задужбинарства задире далеко у прошлост, па су тако најстарије задужбине: Хиландар, Студеница, Ђурђеви ступови, Жича, Пећка патријаршија, Милешева, Морача, Сопоћани, Градац, Високи Дечани, Раваница, Љубостиња, Манасија, Каленић, Острог, фрушкогорски манастири (српски Атос) и други. Посебно је негована у XIX и у првој половини XX века, када су имућни Срби, трговци, адвокати, банкари, подизали грађевине и поклањали их за опште добро. У то време су подигнуте најлепше и најзнаменитије зграде у Београду. Коларчев Народни универзитет, Капетан-Мишино здање (седиште Универзитета у Београду), задужбина Николе Спасића (комплекс Градске болнице је само један део ове задужбине), задужбина Симе Игуманова, позната као Игуманова палата, део су наслеђа које су завештали познати и непознати Срби који су имали свест да је за њихов успех и добробит у животу заслужан и народ из ког су потекли. У току ХХ века, посебно између два светска рата, са пуно разлога се може рећи да задужбинарство доживљава своје златно доба. Поред богатих индустријалаца и велетрговаца, међу задужбинарима је било и уважених министара, угледних професора и официра, црквених великодостојника и политичара. 

Наш једини нобеловац, Иво Андрић, овако завршава роман „На Дрини ћуприја”, који је својеврсна задужбина о задужбини: „Све може бити. Али једно не може: не може бити да ће посве и заувек нестати великих и умних, а душевних људи који ће за божју љубав подизати трајне грађевине да би земља била лепша и човек на њој живео лакше и боље”.

Уз породичног светитеља, задужбинарство у српском народу има најдужи континуитет.