БЕСМРТНИ ЂАЧКИ БАТАЉОН

У маглама српске прошлости и даље светле ликови 1300 каплара. 

То је једини пример у историји света, да једна држава – ондашња мала Србија, шаље на фронт своју целокупну интелектуалну омладину, своју будућност, као последњу наду за спас своје земље.

Младићи су тада добили легендарни назив „1.300 каплара“. 

Судар Аустро-Угарске империје са војском мале Србије 1914. био је борба Давида и Голијата. Победа на Церу била је скупо плаћена: погинуло је 259 официра а више од 16.000 војника и официра избачено је из строја. Следили су нови окршаји и масовна погибија војске. Морал је значајно опао, било је потребно да се јединице попуне новим, свежим снагама и да им се подигне борбена свест.

У критичном моменту, универзитетска и школска омладина дорасла војној обавези позвана је у службу отаџбини. За седиште и обуку ђачких чета предвиђено је Скопље. Обуком је руководио потпуковник Душан Глишић, ветеран Балканских ратова. Шест чета са више од 1.300 ђака чинило је Скопски ђачки батаљон. Просечна старост била им је 21-24 године. Највише њих долазило је са Београдског универзитета, па су сврстани у посебну чету, која је носила надимак „рузмарини“, због младости и нежности младића. У батаљон су укључени студенти са престижних европских универзитета, који су, знајући да је отаџбина у опасности, масовно похитали да помогну.

Обука регрута у трајала је два месеца. Становници Скопља су их испратили са цвећем и сузама. Са песмом на уснама, каплари су се укрцавали у воз, живећи за дан када ће ступити на фронт. 

Другог новембра 1914. Врховна команда произвела је све припаднике Скопског ђачког батаљона у чин каплара и наложила им покрет. Распоређени су искључиво на борачке дужности у оперативним јединицама. 

Победе на Церу и Колубари пронеле су широм свете славу пркосне Србије. Од 15. децембра 1914. на њеној територији више није било ниједног аустроугарског војника, осим заробљеника. Младих поднаредника је само у Колубарској бици пало више од 400. У одбрани од Немаца 1915. били су наредници, а у одступању преко Албаније и на Солунском фронту већином потпоручници. До краја рата изгинуло их је две трећине. Погинуо је и потпуковник Душан Глишић. После тешких окршаја, оболео, не мирећи се са чињеницом да је одбрана Србије сломљена, убио се на Качанику 1915. године.

У маглама српске прошлости остали су заувек да светле ликови 1300 каплара. Заборав њиховог дела почетак је нашег краја.