БРАНКО МИЉКОВИЋ "УБИ МЕ ПРЕЈАКА РЕЧ"

"Уби ме прејака реч" Бранка Миљковића је најцитиранији стих у историји српског песништва.



Класик српске књижњвности дуго је повод ванкњижевних расправа. Његов нагли одлазак никада није до краја разрешен. Када су га једном питали када се највише уплашио, Бранко Миљковић је одговорио: "Само једном, када ми се учинило да више нећу написати ниједну песму". То је био одговор песника чија је поезија остала у сенци мистериозне смрти. Јер, и сада, пола века након што су Бранка пронашли обешеног на периферији Загреба, не престају расправе око тога да ли је убијен или је сам решио да оде. А тек понеки стих буде цитиран.



ЕПИТАФ
Уби ме прејака реч

ЦВЕТ
Ево цвета довољно смелог да мирише
На празном месту и у успомени

ПЕСМА
Варка продре у реч
Ватра достојна пролећа

СПАВАЧИ
Будан ја крадем оно што они сањају

ПЕСМА ЗА МОЈ 27. РОЂЕНДАН
Више ми нису потребне речи, треба ми време...

НА ДРИНИ ЋУПРИЈА

Стари мост у Вишеграду, градићу на граници Републике Српске и Србије, налази се на УНЕСКО-листи светске баштине, а такође је и на листи 100 најугроженијих споменика на свету. 

На Дрини ћуприја, Стари мост у Вишеграду, задужбина је Мехмед-паше Соколовића, турског везира рођеног 1505. у селу Соколовићи, у близини Вишеграда под именом Бајо Соколовић. Мост је зидан у другој половини XVI века а градитељ је био Коџа Мимар Синан, најчувенији архитекта тог доба. Саграђен је на „цариградској џади“, путу који је повезивао Босну са центром турског царства, Истанбулом, Цариградом. Мост на средини има проширење (софа капија), данас познато састајалиште Вишеграђана. У турско време ту је стајала кула у којој се налазило неколико малих топова званих шибе.

У манастиру Пива (Црна Гора) налази се фреска на којој је приказан Мехмед-паша Соколовић. То је јединствен пример да је један муслиман у турској ношњи приказан у српском манастиру и то је потврда великог значаја овог турског државника, пореклом Србина, за целу Србију.

"На Дрини ћуприја"  је и роман за који је писац Иво Андрић 1961. добио Нобелову награду. Роман приповеда о грађењу каменог моста преко Дрине у босанском Вишеграду и главни јунак није човек већ овај мост, чију историју писац прати кроз 400 година, током којих се разни људи чије су судбине везане за овај мост (градитељи, рушитељи, пролазници) појављују и нестају. Тај камени мост, ћуприја на Дрини, насупрот пролазности људског живота, за писца је симбол трајања и вечности.

"ДОШАО САМ ДА ПОЉУБИМ ЗЕМЉУ КОЈА МЕ РОДИЛА"

Четнички војвода има 92 године и седам деценија није видео свој завичај. Ових дана је, коначно стигао у своју Србију.

Александар Јанковић, једини је данас живи пилот краљевске авијације

Александар Јанковић је рођен 1921. године у Иригу. Војну подофицирску школу за пилоте завршио је у Скопљу. Једини је данас живи пилот краљевске авијације. А био је припадник Мачванског четничког одреда Косте Пећанца, који га је због херојства у одбрани краља Петра Другог прогласио фрушкогорским војводом.

Немачки напад 4. априла 1941. затекао га је у војној бази код Никшића, одакле је краљ одлетео у изгнанство, а наша авијација је бранила његов живот. Борио се у Србији као четник, али су га Немци ухватили и затворили у нишки затвор. Пет пута су га водили на стрељање. Живот му је спасао комуниста Милан Зоговић, који му је давао своју храну. Пребачен је у Београд, где је провео два бурна месеца као ухапшеник а затим је депортован у Немачку где је био до 1945. године. Када су га људи из ОУН после ослобађања из логора питали да ли жели у емиграцију или да се врати у Југославију, одговорио је: „У мојој земљи комунисти стрељају четнике. Боље је бити жив у Венецуели него мртав у Југославији!“

У Венецеуелу је ушао 1947. године са још 250 Срба. Почетком педесетих у Каракасу је отворио је властиту трговачку фирму, оженио се Хилдом, младом Порториканком, добио 1956. ћерку Веру, али није престајао да србује.

Никада није заборавио српски и ћирилицу којом пише блогове на интернету. Планира да напише мемоаре – о себи и Србији коју у срцу никада није напустио.

Његов стан у Каракасу је српски музеј, у њему држи историјска документа, карте српских земаља, слике владара, пре свега краља Петра Другог, који му је доделио орден Ратни крст. Када се слави Аранђеловдан стан постаје место српског саборовања. Дође му око 120 гостију, које дочекује са заставом, ракијом и сармом, коју лично прави.

СРПСКЕ ЗАДУЖБИНЕ

Задужбинарство, та лепа и чиста српска реч, јасно говори о једној великој и дубоко смисленој потреби човека да учини добро дело, да дарује за своју душу, да се „одужи Богу и народу”. Правећи задужбине „на ползу народа свог”, племенити људи завештавали су и остављали трајна добра свом народу. Захваљујући и својим задужбинама, Срби су кроз векове и време – а које им често није било наклоњено – сачували своје корене и историјско памћење.

Манастир Градац

Велики је број задужбина које су од давнина оснивали многи ктитори. Али, многе од њих је прекрио вео заборава и о њима скоро да и нема података. Остале су само у легендама и народним предањима.

Највећа је задужбина саградити манастир или цркву, као што су их српски цареви и краљеви градили. Потом је задужбина саградити ћуприју на каквој води или преко баре, калдрму на блатном путу, воду учинити приступном, посадити дрво крај пута...

Традиција задужбинарства задире далеко у прошлост, па су тако најстарије задужбине: Хиландар, Студеница, Ђурђеви ступови, Жича, Пећка патријаршија, Милешева, Морача, Сопоћани, Градац, Високи Дечани, Раваница, Љубостиња, Манасија, Каленић, Острог, фрушкогорски манастири (српски Атос) и други. Посебно је негована у XIX и у првој половини XX века, када су имућни Срби, трговци, адвокати, банкари, подизали грађевине и поклањали их за опште добро. У то време су подигнуте најлепше и најзнаменитије зграде у Београду. Коларчев Народни универзитет, Капетан-Мишино здање (седиште Универзитета у Београду), задужбина Николе Спасића (комплекс Градске болнице је само један део ове задужбине), задужбина Симе Игуманова, позната као Игуманова палата, део су наслеђа које су завештали познати и непознати Срби који су имали свест да је за њихов успех и добробит у животу заслужан и народ из ког су потекли. У току ХХ века, посебно између два светска рата, са пуно разлога се може рећи да задужбинарство доживљава своје златно доба. Поред богатих индустријалаца и велетрговаца, међу задужбинарима је било и уважених министара, угледних професора и официра, црквених великодостојника и политичара. 

Наш једини нобеловац, Иво Андрић, овако завршава роман „На Дрини ћуприја”, који је својеврсна задужбина о задужбини: „Све може бити. Али једно не може: не може бити да ће посве и заувек нестати великих и умних, а душевних људи који ће за божју љубав подизати трајне грађевине да би земља била лепша и човек на њој живео лакше и боље”.

Уз породичног светитеља, задужбинарство у српском народу има најдужи континуитет.

ЂАВОЉА ВАРОШ - ОКАМЕЊЕНИ СВАТОВИ ИЛИ...

 Ђавоља варош

Овај природни споменик чине два, у свету ретка природна феномена: земљане фигуре на чијим врховима се налазе камене капе-кишобрани, као специфични облици рељефа настали стрпљивим радом ћудљиве и непредвидиве природе и два извора јако киселе воде са високом минерализацијом. Киша, снег и ветар су временом нагризали старе куле рушећи их, док су са друге стране, спирањем песка и шљунка испод камених блокова настајале потпуно нове куле. На тај начин се ове необичне земљане фигуре мењају, смањују, нестају и померају, увлачећи се све дубље у унутрашњост планинске стрмине. Терен на коме се налазе сваким даном постаје све неприступачнији за посетиоце, као да куле желе да се одвоје од света.

Поред кула, мистици амбијента доприноси изобличено дрвеће уврнуто ветром под чијим утицајем хујање ваздуха производи језиве звуке. Овде ретко ко сме да заноћи, јер мештани шире причу да се иза пола ноћи, целим овим крајем чују заглушујући и нестварни крици и хучање које као да долази из дубине земље. Чак тврде и да су видели силуете неких бића која су виша од човека и погрбљена. Многи који су желели да поверују у истинитост ове приче, побегли су главом без обзира, уплашени звуцима и крицима који се заиста чују. Причали су да су осетили неко чудно струјање иако није било ветра, и, како кажу, пред очима су им се приказивале слике недавне прошлости, сватови у колони, музика, песма и весеље а потом застрашујући мук.

Легенди је много: стубови су остаци цркава које су разрушили ђаволи; куле су окамењени сватови који су по наговору ђавола хтели да венчају сестру и брата; то су окамењени ђаволи које су надмудрили ђаци у опклади... И стално настају нове а стварни, природни разлог ове чудне појаве још увек није одгонетнут.

Ђавоља варош је стављена под заштиту државе још 1959. године, а 1995. године је Уредбом Владе Републике Србије проглашена за природно добро од изузетног значаја и стављена у прву категорију заштите - споменик природе.

ДУБОКА (ЧУКУР) ЧЕСМА

"У СПОМЕН ДОГАЂАЈА ОД 26. МАЈА 1862. ГОДИНЕ НА ЧУКУР ЧЕСМИ"

Убијени дечак Сава Петковић

Чукур чесма, или, у преводу, дубока чесма има и дубоко историјско значење за сам Београд. Ту је, у великој мери, одређена и судбина овог града. Тог врелог недељног поподнева, на Чукур чесми у данашњој Добрачиној улици, у турском делу вароши, дошло је до сукоба између Срба и турских војника у реду за воду. Постоје разне верзије догађаја који је уследио. Било како било, тринаестогодишњи Сава Петковић, шегрт у радњи "Спрам Ибрахим-пашиног хана" кога је газда послао по воду, је ту, поред извора убијен. 
Убиство шегрта Саве и сукоб код Чукур чесме био је повод за догађаје који су уследили и који су убрзо довели до физичког рарачунавања.

Турци су се из града повукли у тврђаву и одатле бомбардовали београдску варош. После преговора, које је водио кнез Михаило, одлучено је да турско становништво напусти Србију и да остане само неколико гарнизона војске, између осталих и онај у Београду. Али Риза паша, последњи турски заповедник, предао је 19. априла 1867. кнезу Михаилу кључеве Београда, а турска војска коначно напустила Србију.

НЕВИНО СЛИКАРСТВО СРБА

Стари Серб

Призрен-Богородица Љевишка 

Наивно сликарство а бољи израз би био невино сликарство!

Јер такозвани наивни сликари, непосредно и без предрасуда сликају свет у коме живе сликајући своје њиве, куће, жетве, свадбе, воће и цвеће, гуске и бундеве, и начином на који их сликају, они нам откривају или лепоту тог света, или том свету додају лепоту коју би желели да он има.

Стан за два самца