ЛОГОР ЈАСЕНОВАЦ, ХОЛОКАУСТ О КОМ СЕ ЋУТИ

Јасеновац је место најстрашнијег страдања православних Срба у читавој историји овог народа. И за разлику од немачких логора који стоје као тужна успомена и вечита опомена за сва будућа покољења, од Јасеновца су остале само приче које нагриза зуб заборава. У Титовој Југославији Јасеновац је био табу-тема. На костима жртава изграђен је национални парк а Хрватској никад није суђено за геноцид

Јасеновац се налази на реци Сави, на граници данашње Хрватске и Босне и Херцеговине, око сто километара југоисточно од Загреба. Усташе, чије су се трупе састојале од Хрвата и херцеговачких муслимана, отвориле су логор у коме су оружјем, секирама и маљевима брутално убијале заточене Србе. Да би сачували муницију, многе страдалнике су доводили у тамошњу циглану и бацали их у ужарене пећи. Постављали су их у колоне и везивали тако да би први који је падао могао да повуче све који су стајали иза њега. Други су били заклани поред реке Саве и бацани у воду.

Усташе су у мучењу Срба показивале нарочиту свирепост, која је шокирала чак и њихове савезнике нацисте.

Логор Јасеновац је отворен августа 1941. У априлу 1945. преостали затвореници су побијени, а логор уништен од стране усташа како би се прикрили трагови злочина. О зверствима почињеним у Јасеновцу ипак постоји обимна документација.

Коначан број жртава до данас није утврђен. Процене се крећу од 700.000 до 1.200.000 жртава. Поред Срба, овде су били убијани и Јевреји и Цигани.

Укупан број српских жртава у време Другог светског рата није познат. Процењује се да би тај број могао достићи чак до милион и осамсто (1.800.000) убијених људи. Највећи број Срба страдао је на подручју тадашње хрватске државе, која је над овим народом спроводила систематски геноцид. Велики део ових жртава није био удостојен хришћанског погреба, већ је завршио у масовним гробницама.

Масовне гробнице су у историју Другог светског рата ушле као застрашујуће сведочанство о размерама српског страдања. Поред више десетина логора намењених планираном уништавању овог народа, непознат, али велики број људи побијен је ван логора – на разним губилиштима – и бачен у јаме.

Језиве призоре бацања живих људи и лешева у мрачне амбисе овековечио је песник Иван Горан Ковачић у поеми Јама:

"Крв jе моjе свjетло и моjа тама.

Блажену ноћ су мени ископали

Са сретним видом из очињих jама;

Од капља дана биjесни огањ пали

Крваву зjену у мозгу, ко рану.

Моjе су очи згасле на моме длану.

Сигурно jош су трепериле птице

У њима, небо благо се окрену;

И ћутио сам, крваво ми лице

Утонуло jе с модрином у зjену;

На длану очи зракама се смиjу

И моjе сузе не могу да лиjу.

Само кроз прсте капале су капи

Топле и густе коjе крвник нађе

Jош горчом муком дупља коjе зjапи

Да бодеж у врат забоде ми слађе:

А мене драгост ове крви узе,

И ћутио сам капље као сузе...."

Највећи број јама откривен је на подручју Босанске Крајине, где је на свом кућном прагу, у насељу или околини, убијено више од седамдесет хиљада (70.000) људи. Нешто мањи број јама пронађен је у Лици, Банији и Кордуну, као и у Славонији. Било их је и у Херцеговини и у средњој Босни, дакле на читавом подручју тадашње државе Хрватске.

Један од симбола масовног страдања невиних српских жртава је и село Пребиловци у јужној Херцеговини. Овде је на неколико места у току августа 1941. убијено готово читаво становништво села. Више стотина убијених, укључујући и децу са мајкама, бачено је у оближњу јаму Голубинка.

Почетком деведесетих година прошлог века српски народ је отпочео са вађењем њихових посмртних остатака ради достојног обележавања њиховог спомена. Свега неколико година касније, у рату у Босни и Херцеговини, село је потпуно уништено.

ГУЧА

Драгачевски сабор трубача у Гучи, током година је израстао у догађај чији значај превазилази границе Србије. Сваке године у августу све више посетилаца из Србије и иностранства – њих на стотине хиљада – преплави малену варошицу у Драгачеву, Гучу. Сви они желе да чују громогласне звуке труба, али и да осете неупоредиву атмосферу највећег вашара на Балкану.

На сабору се за многобројне посетиоце спремају стара српска јела, пију се српска пића. Своје радове излажу народни сликари, вајари и занатлије – ткаље, опанчари, грнчари, ременари, дрводеље, колачари... У „момачком вишебоју“ одвија се такмичење у традиционалним спортским дисциплинама: рвање у кости, скок из места увис и удаљ, бацање камена с рамена, гађање кроз прстен јабуке... Ту су и незаобилазне шатре, у којима нема дана ни ноћи. А на крају – завршно надметање, вишебој на великом концерту после којег се проглашава најбољи оркестар и најбољи трубач Србије.

КОРНЕЛИЈЕ СТАНКОВИЋ

„Макар што сам болестан и ситан телом, надам се да ме неће Бог милостиви себи позвати пре него урадим што сам намислио”, пише, као да се завешта, најромантичнија и најтрагичнија личност у историји српске музике

Некада је Табан био живописна српска четврт у Будиму, на десној обали Дунава. Порушен је, до темеља, тридесетих година прошлог века. Ту је 1831. године, у старој српској породици, рођен Корнелије Станковић који још као младић сам себи задаје огроман и до њега нерешаван задатак: да скупи и запише, уметнички обради и сачува музичко благо српског народа. Ову смелу и револуционарну одлуку доноси под утицајем јужнословенских идеја и дела Вука Караџића кога је лично познавао и чијем бечком кругу је био веома близак. Компоновао је и прикупљао народно музичко благо само четрнаест година, од двадесете до тридесет четврте, али је и за то кратко време урадио задивљујуће много, увек разапет између сталне зебње да су му дани на измаку и силне жеље да постигне што више. Први доказује да песме што их народ вековима пева никако нису „говедарске” творевине већ уметничка дела која имају „природну врлину и безазленост чиме могу да надвисе песме просвећених народа”.

1864. година је и он је у монденској словачкој бањи, у јефтином коначишту. И док су други ту ради луксузног провода, љубавних пустоловина или коцкања у раскошним вилама и дворцима, он, тридесеттрогодишњи сиромашни српски композитор, пијаниста и диригент из Будима, усамљен и грозничав, узалуд тражи бар мало бољитка својим болним грудима. И док свежина последње јунске вечери доноси у собу мирис липа и парфема, женски смех и цвркут славуја, пребира по диркама и жустро исписује ноте. Жури, време се неумитно осипа, бежи, и све га је мање, а он још много замисли мора да пренесе на нотни папир. „Сад ми сваки сат злато вреди”, записује. Начас прекине бележење и, пратећи се, запева, онако, за своју душу:

„Што се боре мисли моје,

искуство ми ћутат’ вели…”
Ту песму му је у Бечу више пута казивао лично кнез Михаило, а Корнелије је на њене сетне стихове компоновао мелодију и објавио је у Бечу 1857. године као посебно издање.
И док у последњој својој јесени гледа како вену крошње по будимским парковима, онемоћалом Корнелију се вероватно јавља сен Бранка Радичевића. Седам година млађи, он је познавао Бранка, био сведок и његове омиљености и опште жалости кад је песник умро у Бечу, 18. јуна 1853. године.

А тог истог пролећа, 9. априла, славни бечки Музикферајн (Музичко друштво) одјекује од аплауза после извођења Друге литургије двадесетдвогодишњег композитора Корнелија Станковића који је и дириговао оперским хором. То је само први од неколико духовних концерата које ће Корнелије, обично пред Ускрс, приредити у Музикферајну, својеврсном храму музике, пред образованом, пробирљивом, па и размаженом бечком публиком. Наиме, музички сладокусци Беча, града који је уткан у биографије Хајдна, Моцарта, Бетовена, Шопена, Шуберта и Брамса, слушају уживо тих година, поред осталих, Франца Листа и Клару Шуман.

Због болести, Корнелије никада није отпутовао у Русију, ни упознао њену музику, али је зато његово дело и тамо „одзива нашло”. Захваљујући утицајним Србима, његовим поштоваоцима, композиције Корнелија Станковића постају омиљене чак и на руском двору. „Млада кнегиња Елеонора их често пева”, пише један савременик. Поводом хиљаду година царства, руска влада знаменитим Орденом св. Станислава одликује 1862. године Вука Караџића и – Корнелија Станковића. Тада он и не слути да ће мотиве његових записа и обрада српских народних песама унети у своја дела и такви великани управо руске музике као Николај Римски Корсаков (1844–1908) и Петар Иљич Чајковски (1840–1894). Најзад, ни он, „краљ валцера”, Јохан Штраус син, није одолео Корнелијевим песмама па, надахнут њима, компонује Српски кадрил, Српски марш и Словенски бал. А значај његових записа црквених мелодија, које је, „да се то драгоцено благо не изгуби”, бележио у Карловцима и фрушкогорским манастирима целу годину дана, истицали су и Едвард Григ (1843–1907) и Игор Стравински (1882 – 1971).

Године 1865, последње у његовом животу, српска влада наручује од Јована Јовановића Змаја стихове, а од Корнелија Станковића мелодију нове химне. Збринут у кући брата Јосифа у Будиму, сасвим малаксао, али поносан и почаствован, Корнелије предано компонује. С нотама нове химне у изнемоглим рукама, утихнуо је на други дан Ускрса, 17. априла 1865. године.
Сахрањен је на табанском, одакле је 1936. године, у посебној урни, пренесен на друго будимско гробље. А седам и по деценија после његове смрти, у зиму 1940. године, кад је Табан већ био порушен, један воз је од Будима до Београда сачекиван на успутним станицама с цвећем и везеним пешкирима, аплаузом и песмом: Корнелије Станковић се враћао свом народу. У недељу, 25. фебруара 1940. године, свечано је положен у Алеју великана на Новом гробљу у Београду.

И данас се радо слушају такозване „староградске” или „варошке” песме, за које се често мисли да су искључиво народне, и по тексту и по мелодији. Оне, међутим, не потичу само из народа. Неке су написали наши чувени песници, а њихове непролазне мелодије дело су Корнелија Станковића. Истина, поједине песме су постојале и пре њега, али он их је записао, уметнички обрадио и сачувао од заборава.

БРАНКО МИЉКОВИЋ "УБИ МЕ ПРЕЈАКА РЕЧ"

"Уби ме прејака реч" Бранка Миљковића је најцитиранији стих у историји српског песништва.



Класик српске књижњвности дуго је повод ванкњижевних расправа. Његов нагли одлазак никада није до краја разрешен. Када су га једном питали када се највише уплашио, Бранко Миљковић је одговорио: "Само једном, када ми се учинило да више нећу написати ниједну песму". То је био одговор песника чија је поезија остала у сенци мистериозне смрти. Јер, и сада, пола века након што су Бранка пронашли обешеног на периферији Загреба, не престају расправе око тога да ли је убијен или је сам решио да оде. А тек понеки стих буде цитиран.



ЕПИТАФ
Уби ме прејака реч

ЦВЕТ
Ево цвета довољно смелог да мирише
На празном месту и у успомени

ПЕСМА
Варка продре у реч
Ватра достојна пролећа

СПАВАЧИ
Будан ја крадем оно што они сањају

ПЕСМА ЗА МОЈ 27. РОЂЕНДАН
Више ми нису потребне речи, треба ми време...

НА ДРИНИ ЋУПРИЈА

Стари мост у Вишеграду, градићу на граници Републике Српске и Србије, налази се на УНЕСКО-листи светске баштине, а такође је и на листи 100 најугроженијих споменика на свету. 

На Дрини ћуприја, Стари мост у Вишеграду, задужбина је Мехмед-паше Соколовића, турског везира рођеног 1505. у селу Соколовићи, у близини Вишеграда под именом Бајо Соколовић. Мост је зидан у другој половини XVI века а градитељ је био Коџа Мимар Синан, најчувенији архитекта тог доба. Саграђен је на „цариградској џади“, путу који је повезивао Босну са центром турског царства, Истанбулом, Цариградом. Мост на средини има проширење (софа капија), данас познато састајалиште Вишеграђана. У турско време ту је стајала кула у којој се налазило неколико малих топова званих шибе.

У манастиру Пива (Црна Гора) налази се фреска на којој је приказан Мехмед-паша Соколовић. То је јединствен пример да је један муслиман у турској ношњи приказан у српском манастиру и то је потврда великог значаја овог турског државника, пореклом Србина, за целу Србију.

"На Дрини ћуприја"  је и роман за који је писац Иво Андрић 1961. добио Нобелову награду. Роман приповеда о грађењу каменог моста преко Дрине у босанском Вишеграду и главни јунак није човек већ овај мост, чију историју писац прати кроз 400 година, током којих се разни људи чије су судбине везане за овај мост (градитељи, рушитељи, пролазници) појављују и нестају. Тај камени мост, ћуприја на Дрини, насупрот пролазности људског живота, за писца је симбол трајања и вечности.

"ДОШАО САМ ДА ПОЉУБИМ ЗЕМЉУ КОЈА МЕ РОДИЛА"

Четнички војвода има 92 године и седам деценија није видео свој завичај. Ових дана је, коначно стигао у своју Србију.

Александар Јанковић, једини је данас живи пилот краљевске авијације

Александар Јанковић је рођен 1921. године у Иригу. Војну подофицирску школу за пилоте завршио је у Скопљу. Једини је данас живи пилот краљевске авијације. А био је припадник Мачванског четничког одреда Косте Пећанца, који га је због херојства у одбрани краља Петра Другог прогласио фрушкогорским војводом.

Немачки напад 4. априла 1941. затекао га је у војној бази код Никшића, одакле је краљ одлетео у изгнанство, а наша авијација је бранила његов живот. Борио се у Србији као четник, али су га Немци ухватили и затворили у нишки затвор. Пет пута су га водили на стрељање. Живот му је спасао комуниста Милан Зоговић, који му је давао своју храну. Пребачен је у Београд, где је провео два бурна месеца као ухапшеник а затим је депортован у Немачку где је био до 1945. године. Када су га људи из ОУН после ослобађања из логора питали да ли жели у емиграцију или да се врати у Југославију, одговорио је: „У мојој земљи комунисти стрељају четнике. Боље је бити жив у Венецуели него мртав у Југославији!“

У Венецеуелу је ушао 1947. године са још 250 Срба. Почетком педесетих у Каракасу је отворио је властиту трговачку фирму, оженио се Хилдом, младом Порториканком, добио 1956. ћерку Веру, али није престајао да србује.

Никада није заборавио српски и ћирилицу којом пише блогове на интернету. Планира да напише мемоаре – о себи и Србији коју у срцу никада није напустио.

Његов стан у Каракасу је српски музеј, у њему држи историјска документа, карте српских земаља, слике владара, пре свега краља Петра Другог, који му је доделио орден Ратни крст. Када се слави Аранђеловдан стан постаје место српског саборовања. Дође му око 120 гостију, које дочекује са заставом, ракијом и сармом, коју лично прави.

СРПСКЕ ЗАДУЖБИНЕ

Задужбинарство, та лепа и чиста српска реч, јасно говори о једној великој и дубоко смисленој потреби човека да учини добро дело, да дарује за своју душу, да се „одужи Богу и народу”. Правећи задужбине „на ползу народа свог”, племенити људи завештавали су и остављали трајна добра свом народу. Захваљујући и својим задужбинама, Срби су кроз векове и време – а које им често није било наклоњено – сачували своје корене и историјско памћење.

Манастир Градац

Велики је број задужбина које су од давнина оснивали многи ктитори. Али, многе од њих је прекрио вео заборава и о њима скоро да и нема података. Остале су само у легендама и народним предањима.

Највећа је задужбина саградити манастир или цркву, као што су их српски цареви и краљеви градили. Потом је задужбина саградити ћуприју на каквој води или преко баре, калдрму на блатном путу, воду учинити приступном, посадити дрво крај пута...

Традиција задужбинарства задире далеко у прошлост, па су тако најстарије задужбине: Хиландар, Студеница, Ђурђеви ступови, Жича, Пећка патријаршија, Милешева, Морача, Сопоћани, Градац, Високи Дечани, Раваница, Љубостиња, Манасија, Каленић, Острог, фрушкогорски манастири (српски Атос) и други. Посебно је негована у XIX и у првој половини XX века, када су имућни Срби, трговци, адвокати, банкари, подизали грађевине и поклањали их за опште добро. У то време су подигнуте најлепше и најзнаменитије зграде у Београду. Коларчев Народни универзитет, Капетан-Мишино здање (седиште Универзитета у Београду), задужбина Николе Спасића (комплекс Градске болнице је само један део ове задужбине), задужбина Симе Игуманова, позната као Игуманова палата, део су наслеђа које су завештали познати и непознати Срби који су имали свест да је за њихов успех и добробит у животу заслужан и народ из ког су потекли. У току ХХ века, посебно између два светска рата, са пуно разлога се може рећи да задужбинарство доживљава своје златно доба. Поред богатих индустријалаца и велетрговаца, међу задужбинарима је било и уважених министара, угледних професора и официра, црквених великодостојника и политичара. 

Наш једини нобеловац, Иво Андрић, овако завршава роман „На Дрини ћуприја”, који је својеврсна задужбина о задужбини: „Све може бити. Али једно не може: не може бити да ће посве и заувек нестати великих и умних, а душевних људи који ће за божју љубав подизати трајне грађевине да би земља била лепша и човек на њој живео лакше и боље”.

Уз породичног светитеља, задужбинарство у српском народу има најдужи континуитет.