СРПСКИ ПИСЦИ: МИЛУТИН УСКОКОВИЋ

Био је средњег раста, нежан и витак. Меланхолик са глазуром Европејца, права словенска душа, веома подложна емоцијама. 

У његовој души радост и туга треперили су једним сјајем. Припадао је југословенско орјентисаној генерацији са политичким идеалима о јужнословенској конфедерацији. На вест да је српска војска победила код Куманова, извадио је револвер и пуцао у плафон "Скадарлије". А кад су Бугари 1915. ушли у рат против Србије, у наступу очаја, скончао је живот у таласима набујале Топлице код Куршумлије. Изабрао је најдебљу криву врбу, и са ње скочио у воду. Брзо је нестао у таласима реке. 

У опроштајном писму је написао: "Не могу да поднесем пропаст отаџбине!"
Као и већина људи који кратко живе, Милутин Ускоковић је много и упорно радио. За време свог кратког живота, који је трајао само тридесет једну годину објавио је пет књига: две збирке цртица и песама у прози: "Под животом" (1905) и "Vitae fragmenta" (1908), збирку приповедака "Кад руже цветају" (1911) и два романа: "Дошљаци" (1919) и "Чедомир Илић" (1914). У пишчевој заоставштини нађен је нацрт збирке приповедака "Успут", која је објављена 1978. године. Остало је и писмо упућено брату Радоју, посусталом у тешком ратном времену: “Несреће челиче човека… али рачунај највише на себе. Све што је велико у човечанству, створено је у болу...”

Није могао бити ожаљен у току рата. Малобројне новине објавиле су некролог са закашњењем. Коло српских сестара из Ужица 1936. године поставило је спомен плочу на кући у којој је живео. Удружење професора, наставника и учитеља 1953. године подигло је Ускоковићу спомен-бисту у централном куршумлијском парку. А две године касније и у Ужицу је постављена спомен-биста у парку крај реке Ђетиње.
Културно-просветна заједница општине Ужице установила је књижевну награду "Милутин Ускоковић" за најбољу необјављену приповетку и она је први пут додељена 1993. године.

ИСТОРИЈА: У СРБИЈИ НИКАДА НИЈЕ ДОСАДНО

Ниједна драма у Европи, као последица хегемоније и великих идеологија, није мимоишла српски народ. Од балканских ратова, преко Првог и Другог светског рата, раскида са комунизмом 1948. године и сецесије у бившој СФРЈ, до агресије НАТО на Југославију.

Драма на почетку 20. века наговестила је наставак бурних дешавања који ће запљуснути српски народ. Од 1893. до 1902. Александар Обреновић је извео четири државна удара, мењао владе, укидао уставе...Све је то био увод у преврат 1903. и на престо долази династија Карађорђевића.

1908. Аустроугарска је анектирала Босну и Херцеговину не кријући своје намере, али је Балканским земљама било прече национално ослобођење и зато су 1912. кренуле у рат против Турске.

Први светски рат! Огромна сила је навалила на Србију али се она врло успешно бранила. Међутим, долази 1915. и Немцима и Аустријанцима прискаче у помоћ Бугарска нападајући српску војску с леђа. Војска се повлачи на Крф, одакле престројена и оснажена, 1918. заједно са француским трупама пробија Солунски фронт.
На рушевинама Аустро-Угарске монархије уједињују се Србија и Црна Гора, а убрзо, нажалост,  долази и до проглашења Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Онда 1920. Србију потреса Обзнана и наредне године Видовдански устав, када се ипак исправљају и неке историјске неправде. Атентат на краља Александра 1934! Споразум Цветковић-Мачек 1939. и приступање Тројном пакту 1941!
Други светски рат код нас почиње 6. априла 1941. Немци бомбардују Београд, гори Народна библиотека... Срби у Хрватској и БиХ страдају у геноциду одмах по оснивању НДХ... У Србији се спроводе масовни злочини окупатора: у Краљеву и Крагујевцу је стрељано 13.000 Срба! Мађари врше покољ Срба и Јевреја у Новом Саду.
Година 1944, година расплета. Партизани ослобађају Србију, а 20. октобра, заједно са трупама Црвене армије и Београд. Тек у пролеће 1945. ослобођен је Јасеновац, најстрашније губилиште Срба, Јевреја, Цигана и антифашиста Хрвата!
Време после рата било је обележено раскидом са комунистичком индоктринацијом и формирањем Голог отока.
Између НАТО, који је формиран 1949. и Варшавског уговора (1953), Југославија трага за трећим путем. У јесен 1961. у Београду је одржана Прва конференција несврстаних.
4. маја 1980. умро је Јосип Броз Тито и то је почетак краја СФРЈ.
1991. Слободан Милошевић је изабран за председника Председништва Србије. Дезинтеграциони процеси су највидљивији током XIV конгреса СКЈ, када су Словеначка и Хрватска делегација напустиле скуп. Стјепан Месић тада изговара: "Обавио сам задатак - Југославије више нема!"
Истовремено је проглашена Република Српска Крајина! 1992. и 1993. бесни рат у БиХ! Прилика коју НАТО није смео да пропусти! Уз прећутну сагласност Запада у лето 1995. Хрватска почиње општу агресију на РСК, Срби из Крајине беже у Србију.
1995. година, Дејтон!
Србија је решена да одбрани суверенитет на читавој својој територији, и на референдуму 1998. изјашњава се против мешања страних посредника.
Шиптари почињу да дивљају, формирају тзв. ОВК, а криза на Косову и Метохији постаје једна од главних тема у светској дипломатији. Споразум Милошевић - Холбрук о верификационој мисији ОЕБС не успева због злоупотреба које врши шеф те мисије Вокер (инсценирање афере Рачак).
Преговори у Рамбуијеу наредне године само потврђују унапред заузети став западних сила према Југославији и Србији. 
Агресија на Југославију 24. марта 1999, маскирана "хуманитарним" циљевима, била је кулминација похода "новог светског поретка". О бесмислу овог насртаја говори однос снага: 19 најбогатијих и војнички најмоћнијих земаља света, на челу са САД, против једне мале земље која никога није напала. Југославији је током 79 дана агресије једина алтернатива била одбрана слободе. Еквивалент експлозива баченог на СРЈ раван је 24 нуклеарне бомбе, као оне бачене на Хирошиму и Нагасаки.
По војнотехничком споразуму и по Резолуцији Савета безбедности УН 1244, агресија је престала у јуну. Иако је тим документом потврђен суверенитет и територијална целина и независност СР Југославије, стање на Косову се није средило.Настављено је етничко чишћење Срба и неалбанског живља.

Пред очи света избија истина да је агресија НАТО-а на Југославију извршена  због стратешких интереса САД а према доктрини новог светског поретка.
И... НИКОМ НИШТА!

БЕСМРТНИ ЂАЧКИ БАТАЉОН

У маглама српске прошлости и даље светле ликови 1300 каплара. 

То је једини пример у историји света, да једна држава – ондашња мала Србија, шаље на фронт своју целокупну интелектуалну омладину, своју будућност, као последњу наду за спас своје земље.

Младићи су тада добили легендарни назив „1.300 каплара“. 

Судар Аустро-Угарске империје са војском мале Србије 1914. био је борба Давида и Голијата. Победа на Церу била је скупо плаћена: погинуло је 259 официра а више од 16.000 војника и официра избачено је из строја. Следили су нови окршаји и масовна погибија војске. Морал је значајно опао, било је потребно да се јединице попуне новим, свежим снагама и да им се подигне борбена свест.

У критичном моменту, универзитетска и школска омладина дорасла војној обавези позвана је у службу отаџбини. За седиште и обуку ђачких чета предвиђено је Скопље. Обуком је руководио потпуковник Душан Глишић, ветеран Балканских ратова. Шест чета са више од 1.300 ђака чинило је Скопски ђачки батаљон. Просечна старост била им је 21-24 године. Највише њих долазило је са Београдског универзитета, па су сврстани у посебну чету, која је носила надимак „рузмарини“, због младости и нежности младића. У батаљон су укључени студенти са престижних европских универзитета, који су, знајући да је отаџбина у опасности, масовно похитали да помогну.

Обука регрута у трајала је два месеца. Становници Скопља су их испратили са цвећем и сузама. Са песмом на уснама, каплари су се укрцавали у воз, живећи за дан када ће ступити на фронт. 

Другог новембра 1914. Врховна команда произвела је све припаднике Скопског ђачког батаљона у чин каплара и наложила им покрет. Распоређени су искључиво на борачке дужности у оперативним јединицама. 

Победе на Церу и Колубари пронеле су широм свете славу пркосне Србије. Од 15. децембра 1914. на њеној територији више није било ниједног аустроугарског војника, осим заробљеника. Младих поднаредника је само у Колубарској бици пало више од 400. У одбрани од Немаца 1915. били су наредници, а у одступању преко Албаније и на Солунском фронту већином потпоручници. До краја рата изгинуло их је две трећине. Погинуо је и потпуковник Душан Глишић. После тешких окршаја, оболео, не мирећи се са чињеницом да је одбрана Србије сломљена, убио се на Качанику 1915. године.

У маглама српске прошлости остали су заувек да светле ликови 1300 каплара. Заборав њиховог дела почетак је нашег краја. 

СЛАВИМО 11. НОВЕМБАР, ДАН КАДА ЈЕ СРБИН ПОБЕДИО СВЕ А ПОРАЗИО СЕБЕ

Да ли знате чија је војска била једини војни победник у Великом рату пре 94 године?

Која  је  армија  натерала  два царства да се предају и посредно узроковала капитулацију трећег царства, које је све време рата водило борбе на туђој  територији  не  дозволивши ниједном да непријатељ уђе на његову?

Не знате?

То је била српска војска која је пробила Солунски фронт, за 45 дана прешла 600 км, ослободила Србију и натерала Бугарску и Астроугарску да капитулирају! Оставши без својих савезника, Немачко царство које је имало своје војнике у данашњој Украјини, Француској и другим земљама, а без иједног страног војника на својој територији је било приморано да се преда иако није било војно поражено. На тој фрустрацији ће се касније уздигнути Хитлер, али то је већ друга прича…

11 новембар, Дан победе Србије у Првом светском рату, дан када су се Срби најзад ослободили од свих туђина и ујединили у једну државу, дан је и највеће српске среће и српске туге.

То је дан када су се успешно завршили сви српски ослободилачки ратови, буне, устанци и борбе, почев од 1371. и српског пораза на Марици (падања под ропство првих српских земаља), затим устанком у Банату 1595. (због којег су спаљене мошти Св. Саве на Врачару), црногорским војевањем против Потурица 1705-1714, српским устанцима 1804. и 1815, када је 

почела да се полако рађа модерна српска држава, стварањем првих независних српских држава 1878. (Србије и Црне Горе) после српско-турских ратова, ослобађањем Космета, Рашке и Македоније после Балканских ратова и најзад Западне Србије (Босне, Херцеговине,

Далмације, Бачке, Баната и Срема) од немачке окупације 1918. године након Великог рата.

Зар има значајнијег датума у српској историји од оног када је сваки Србин најзад постао слободан, свестан да је оно што је сањао вековима постало јава?

Па ипак то је дан и велике туге… Туге, јер је Србин започео ново ропство које није престало до данашњег дана. Тог дана ми Срби смо се баш својом победом одрекли права да будемо слободни и поразили сами себе. Уместо да створимо своју српску државу, створили смо Југославију и постали окупатори и робови у рођеној земљи. Одрекли смо се српства ради јужнословеског идентитета, који су сви осим Срба доживљавали као окупаторску, великосрпску заверу. Одрекли смо се, мислећи да ослобађајући себе, ослобађамо друге и убеђени да се слобода не мора освојити крвљу (као што смо ми урадили) већ да се може поклонити другоме на зеленом столу, иако се у рату борио на страни непријатеља.

И то нам нису никада опростили сви они који нису Срби, посебно они који су до јуче били Срби православци, јер смо их подсећали да је кукавичлук и отпадништво од своје вере и имена срамни чин. Сви су они тог 11. новембра били поражени нашом храброшћу да се не одрекнемо српства и сви су били награђени нашим одрицањем да као победника рата

представимо Југославију, а не Србију. 

Славимо 11. новембар, као подсећање да је и немогуће за Србина могуће, зато и сада истрајавамо као Срби упркос свим искушењима. Овај датум нас и опомиње да нас ништа не може поразити осим нас самих, а највећи пораз је када се ради „виших циљева” одрекнемо српства.

ЛОГОР ЈАСЕНОВАЦ, ХОЛОКАУСТ О КОМ СЕ ЋУТИ

Јасеновац је место најстрашнијег страдања православних Срба у читавој историји овог народа. И за разлику од немачких логора који стоје као тужна успомена и вечита опомена за сва будућа покољења, од Јасеновца су остале само приче које нагриза зуб заборава. У Титовој Југославији Јасеновац је био табу-тема. На костима жртава изграђен је национални парк а Хрватској никад није суђено за геноцид

Јасеновац се налази на реци Сави, на граници данашње Хрватске и Босне и Херцеговине, око сто километара југоисточно од Загреба. Усташе, чије су се трупе састојале од Хрвата и херцеговачких муслимана, отвориле су логор у коме су оружјем, секирама и маљевима брутално убијале заточене Србе. Да би сачували муницију, многе страдалнике су доводили у тамошњу циглану и бацали их у ужарене пећи. Постављали су их у колоне и везивали тако да би први који је падао могао да повуче све који су стајали иза њега. Други су били заклани поред реке Саве и бацани у воду.

Усташе су у мучењу Срба показивале нарочиту свирепост, која је шокирала чак и њихове савезнике нацисте.

Логор Јасеновац је отворен августа 1941. У априлу 1945. преостали затвореници су побијени, а логор уништен од стране усташа како би се прикрили трагови злочина. О зверствима почињеним у Јасеновцу ипак постоји обимна документација.

Коначан број жртава до данас није утврђен. Процене се крећу од 700.000 до 1.200.000 жртава. Поред Срба, овде су били убијани и Јевреји и Цигани.

Укупан број српских жртава у време Другог светског рата није познат. Процењује се да би тај број могао достићи чак до милион и осамсто (1.800.000) убијених људи. Највећи број Срба страдао је на подручју тадашње хрватске државе, која је над овим народом спроводила систематски геноцид. Велики део ових жртава није био удостојен хришћанског погреба, већ је завршио у масовним гробницама.

Масовне гробнице су у историју Другог светског рата ушле као застрашујуће сведочанство о размерама српског страдања. Поред више десетина логора намењених планираном уништавању овог народа, непознат, али велики број људи побијен је ван логора – на разним губилиштима – и бачен у јаме.

Језиве призоре бацања живих људи и лешева у мрачне амбисе овековечио је песник Иван Горан Ковачић у поеми Јама:

"Крв jе моjе свjетло и моjа тама.

Блажену ноћ су мени ископали

Са сретним видом из очињих jама;

Од капља дана биjесни огањ пали

Крваву зjену у мозгу, ко рану.

Моjе су очи згасле на моме длану.

Сигурно jош су трепериле птице

У њима, небо благо се окрену;

И ћутио сам, крваво ми лице

Утонуло jе с модрином у зjену;

На длану очи зракама се смиjу

И моjе сузе не могу да лиjу.

Само кроз прсте капале су капи

Топле и густе коjе крвник нађе

Jош горчом муком дупља коjе зjапи

Да бодеж у врат забоде ми слађе:

А мене драгост ове крви узе,

И ћутио сам капље као сузе...."

Највећи број јама откривен је на подручју Босанске Крајине, где је на свом кућном прагу, у насељу или околини, убијено више од седамдесет хиљада (70.000) људи. Нешто мањи број јама пронађен је у Лици, Банији и Кордуну, као и у Славонији. Било их је и у Херцеговини и у средњој Босни, дакле на читавом подручју тадашње државе Хрватске.

Један од симбола масовног страдања невиних српских жртава је и село Пребиловци у јужној Херцеговини. Овде је на неколико места у току августа 1941. убијено готово читаво становништво села. Више стотина убијених, укључујући и децу са мајкама, бачено је у оближњу јаму Голубинка.

Почетком деведесетих година прошлог века српски народ је отпочео са вађењем њихових посмртних остатака ради достојног обележавања њиховог спомена. Свега неколико година касније, у рату у Босни и Херцеговини, село је потпуно уништено.

ГУЧА

Драгачевски сабор трубача у Гучи, током година је израстао у догађај чији значај превазилази границе Србије. Сваке године у августу све више посетилаца из Србије и иностранства – њих на стотине хиљада – преплави малену варошицу у Драгачеву, Гучу. Сви они желе да чују громогласне звуке труба, али и да осете неупоредиву атмосферу највећег вашара на Балкану.

На сабору се за многобројне посетиоце спремају стара српска јела, пију се српска пића. Своје радове излажу народни сликари, вајари и занатлије – ткаље, опанчари, грнчари, ременари, дрводеље, колачари... У „момачком вишебоју“ одвија се такмичење у традиционалним спортским дисциплинама: рвање у кости, скок из места увис и удаљ, бацање камена с рамена, гађање кроз прстен јабуке... Ту су и незаобилазне шатре, у којима нема дана ни ноћи. А на крају – завршно надметање, вишебој на великом концерту после којег се проглашава најбољи оркестар и најбољи трубач Србије.

КОРНЕЛИЈЕ СТАНКОВИЋ

„Макар што сам болестан и ситан телом, надам се да ме неће Бог милостиви себи позвати пре него урадим што сам намислио”, пише, као да се завешта, најромантичнија и најтрагичнија личност у историји српске музике

Некада је Табан био живописна српска четврт у Будиму, на десној обали Дунава. Порушен је, до темеља, тридесетих година прошлог века. Ту је 1831. године, у старој српској породици, рођен Корнелије Станковић који још као младић сам себи задаје огроман и до њега нерешаван задатак: да скупи и запише, уметнички обради и сачува музичко благо српског народа. Ову смелу и револуционарну одлуку доноси под утицајем јужнословенских идеја и дела Вука Караџића кога је лично познавао и чијем бечком кругу је био веома близак. Компоновао је и прикупљао народно музичко благо само четрнаест година, од двадесете до тридесет четврте, али је и за то кратко време урадио задивљујуће много, увек разапет између сталне зебње да су му дани на измаку и силне жеље да постигне што више. Први доказује да песме што их народ вековима пева никако нису „говедарске” творевине већ уметничка дела која имају „природну врлину и безазленост чиме могу да надвисе песме просвећених народа”.

1864. година је и он је у монденској словачкој бањи, у јефтином коначишту. И док су други ту ради луксузног провода, љубавних пустоловина или коцкања у раскошним вилама и дворцима, он, тридесеттрогодишњи сиромашни српски композитор, пијаниста и диригент из Будима, усамљен и грозничав, узалуд тражи бар мало бољитка својим болним грудима. И док свежина последње јунске вечери доноси у собу мирис липа и парфема, женски смех и цвркут славуја, пребира по диркама и жустро исписује ноте. Жури, време се неумитно осипа, бежи, и све га је мање, а он још много замисли мора да пренесе на нотни папир. „Сад ми сваки сат злато вреди”, записује. Начас прекине бележење и, пратећи се, запева, онако, за своју душу:

„Што се боре мисли моје,

искуство ми ћутат’ вели…”
Ту песму му је у Бечу више пута казивао лично кнез Михаило, а Корнелије је на њене сетне стихове компоновао мелодију и објавио је у Бечу 1857. године као посебно издање.
И док у последњој својој јесени гледа како вену крошње по будимским парковима, онемоћалом Корнелију се вероватно јавља сен Бранка Радичевића. Седам година млађи, он је познавао Бранка, био сведок и његове омиљености и опште жалости кад је песник умро у Бечу, 18. јуна 1853. године.

А тог истог пролећа, 9. априла, славни бечки Музикферајн (Музичко друштво) одјекује од аплауза после извођења Друге литургије двадесетдвогодишњег композитора Корнелија Станковића који је и дириговао оперским хором. То је само први од неколико духовних концерата које ће Корнелије, обично пред Ускрс, приредити у Музикферајну, својеврсном храму музике, пред образованом, пробирљивом, па и размаженом бечком публиком. Наиме, музички сладокусци Беча, града који је уткан у биографије Хајдна, Моцарта, Бетовена, Шопена, Шуберта и Брамса, слушају уживо тих година, поред осталих, Франца Листа и Клару Шуман.

Због болести, Корнелије никада није отпутовао у Русију, ни упознао њену музику, али је зато његово дело и тамо „одзива нашло”. Захваљујући утицајним Србима, његовим поштоваоцима, композиције Корнелија Станковића постају омиљене чак и на руском двору. „Млада кнегиња Елеонора их често пева”, пише један савременик. Поводом хиљаду година царства, руска влада знаменитим Орденом св. Станислава одликује 1862. године Вука Караџића и – Корнелија Станковића. Тада он и не слути да ће мотиве његових записа и обрада српских народних песама унети у своја дела и такви великани управо руске музике као Николај Римски Корсаков (1844–1908) и Петар Иљич Чајковски (1840–1894). Најзад, ни он, „краљ валцера”, Јохан Штраус син, није одолео Корнелијевим песмама па, надахнут њима, компонује Српски кадрил, Српски марш и Словенски бал. А значај његових записа црквених мелодија, које је, „да се то драгоцено благо не изгуби”, бележио у Карловцима и фрушкогорским манастирима целу годину дана, истицали су и Едвард Григ (1843–1907) и Игор Стравински (1882 – 1971).

Године 1865, последње у његовом животу, српска влада наручује од Јована Јовановића Змаја стихове, а од Корнелија Станковића мелодију нове химне. Збринут у кући брата Јосифа у Будиму, сасвим малаксао, али поносан и почаствован, Корнелије предано компонује. С нотама нове химне у изнемоглим рукама, утихнуо је на други дан Ускрса, 17. априла 1865. године.
Сахрањен је на табанском, одакле је 1936. године, у посебној урни, пренесен на друго будимско гробље. А седам и по деценија после његове смрти, у зиму 1940. године, кад је Табан већ био порушен, један воз је од Будима до Београда сачекиван на успутним станицама с цвећем и везеним пешкирима, аплаузом и песмом: Корнелије Станковић се враћао свом народу. У недељу, 25. фебруара 1940. године, свечано је положен у Алеју великана на Новом гробљу у Београду.

И данас се радо слушају такозване „староградске” или „варошке” песме, за које се често мисли да су искључиво народне, и по тексту и по мелодији. Оне, међутим, не потичу само из народа. Неке су написали наши чувени песници, а њихове непролазне мелодије дело су Корнелија Станковића. Истина, поједине песме су постојале и пре њега, али он их је записао, уметнички обрадио и сачувао од заборава.