Био је средњег раста, нежан и витак. Меланхолик са глазуром Европејца, права словенска душа, веома подложна емоцијама.
У његовој души радост и туга треперили су једним сјајем. Припадао је југословенско орјентисаној генерацији са политичким идеалима о јужнословенској конфедерацији. На вест да је српска војска победила код Куманова, извадио је револвер и пуцао у плафон "Скадарлије". А кад су Бугари 1915. ушли у рат против Србије, у наступу очаја, скончао је живот у таласима набујале Топлице код Куршумлије. Изабрао је најдебљу криву врбу, и са ње скочио у воду. Брзо је нестао у таласима реке.
У опроштајном писму је написао: "Не могу да поднесем пропаст отаџбине!"
Као и већина људи који кратко живе, Милутин Ускоковић је много и упорно радио. За време свог кратког живота, који је трајао само тридесет једну годину објавио је пет књига: две збирке цртица и песама у прози: "Под животом" (1905) и "Vitae fragmenta" (1908), збирку приповедака "Кад руже цветају" (1911) и два романа: "Дошљаци" (1919) и "Чедомир Илић" (1914). У пишчевој заоставштини нађен је нацрт збирке приповедака "Успут", која је објављена 1978. године. Остало је и писмо упућено брату Радоју, посусталом у тешком ратном времену: “Несреће челиче човека… али рачунај највише на себе. Све што је велико у човечанству, створено је у болу...”
Није могао бити ожаљен у току рата. Малобројне новине објавиле су некролог са закашњењем. Коло српских сестара из Ужица 1936. године поставило је спомен плочу на кући у којој је живео. Удружење професора, наставника и учитеља 1953. године подигло је Ускоковићу спомен-бисту у централном куршумлијском парку. А две године касније и у Ужицу је постављена спомен-биста у парку крај реке Ђетиње.
Културно-просветна заједница општине Ужице установила је књижевну награду "Милутин Ускоковић" за најбољу необјављену приповетку и она је први пут додељена 1993. године.
Као и већина људи који кратко живе, Милутин Ускоковић је много и упорно радио. За време свог кратког живота, који је трајао само тридесет једну годину објавио је пет књига: две збирке цртица и песама у прози: "Под животом" (1905) и "Vitae fragmenta" (1908), збирку приповедака "Кад руже цветају" (1911) и два романа: "Дошљаци" (1919) и "Чедомир Илић" (1914). У пишчевој заоставштини нађен је нацрт збирке приповедака "Успут", која је објављена 1978. године. Остало је и писмо упућено брату Радоју, посусталом у тешком ратном времену: “Несреће челиче човека… али рачунај највише на себе. Све што је велико у човечанству, створено је у болу...”
Није могао бити ожаљен у току рата. Малобројне новине објавиле су некролог са закашњењем. Коло српских сестара из Ужица 1936. године поставило је спомен плочу на кући у којој је живео. Удружење професора, наставника и учитеља 1953. године подигло је Ускоковићу спомен-бисту у централном куршумлијском парку. А две године касније и у Ужицу је постављена спомен-биста у парку крај реке Ђетиње.
Културно-просветна заједница општине Ужице установила је књижевну награду "Милутин Ускоковић" за најбољу необјављену приповетку и она је први пут додељена 1993. године.
Нема коментара:
Постави коментар