МИЛУТИН МИЛАНКОВИЋ, ТВОРАЦ НАЈТАЧНИЈЕГ КАЛЕНДАРА

По Миланковићу су названи кратери на тамној страни Месеца и на Марсу, један планетоид у астероидном појасу и неколико међународних манифестација. Европско географско друштво, од 1993. године додељује награду која носи његово име, а НАСА га је сврстала у петнаест најзначајнијих научника света

Као што муња у тамној ноћи обасја путнику цео хоризонт пред њим, тако се таквом муњом у мозгу генијалног човека отварају у науци нови видици и откривају нове области науке.

Милутин Миланковић

Најзначајнији српски научник који је своју каријеру провео у Србији, академик и професор Универзитета у Београду, Милутин Миланковић (1879 -1958) је био климатолог, грађевински инжењер, геофизичар, астроном, творац најтачнијег календара и популаризатор науке, али је у свету најпознатији као аутор астрономске теорије климатских промена, којом је објаснио мистерију ледених доба. Израчунао је како се "осунчавање" Земље на различитим географским ширинама мењало током хиљада година. Осим тога, израчунао је соларно зрачење за Земљу, Меркур, Венеру, Марс и Месец.

За област својих научних истаживања, Миланковић је одабрао васиону, њене тајне и промене које су се десиле у њој, и које ће се у будућности десити. Применом сферне астрономије, небеске механике и математичке физике први је математички доказао да астрономски утицаји управљају механизмом термичких појава на Земљи. Тиме је успоставио спону наука о васиони и наука о Земљи и отпочео проучавање климе на начин који пре њега није постојао. Обједињене резултате свога дугогодишњег рада, све прорачуне, али и све вере и наде у исправност своје теорије, исказао је у капиталном делу "Канон осунчавања Земље и његова примена на проблем ледених доба", које је објавила Српска краљевска академија 1941. године.

Као резервни официр српске војске учествовао је у Балканском рату, а Први светски рат је провео у аустроугарском заробљеништву у Будимпешти. Био је један од ретких професора који је одбио да потпише квислиншки „Апел српском народу“ за време окупације у Другом светском рату. Био је члан Српске краљевске академије од 1920. а Југославенске академије знаности и умјетности од 1925, почасни члан Матице српске од 1927, подпредседник Српске академије наука од 1948. у три мандата, члан Академије природних наука у Халеу. Миланковић је умро 12. децембра 1958. године у Београду. Сахрањен је у родном Даљу.