У Расу, код
Петрове цркве, 1196. године одржан је државни сабор на коме је Немања објавио
да напушта власт, а да престо препушта сину
Стефану. Немања је “уставши са престола свога” узвео сина на тај
престо. Тако је Стефан, уз благослов свог оца и рашког епископа, проглашен за
великог жупана и владара “све српске земље”, а данашња Петрова црква је постала
прва крунидбена црква Србије.
Затим је, 1217.
године у тој истој цркви Стефан Немањић стекао краљевску круну коју му је
упутио папа Хонорије Трећи. Тим крунисањем у престоном Расу Србија постаје
краљевина.
Већ је било
устаљено да папа појединим владарима европских држава додељује знаке краљевског
достојанства. Тиме владар ступа у породицу краљева, у заједницу признатих
владара. Од тада се у историјским изворима појављују два назива за српску
државу: Краљевина Рашка и Краљевина Србија. Српски краљеви су, нарочито у
међународним односима са Западом користили оба назива, према приликама времена
и потребама тренутка.
Важност овог
догађаја била је изузетна. Крунисање Стефана Првовенчаног у Расу 1217. године
допринело је ширењу појма Краљевина Рашка. То крунисање по западноевропском
обрасцу је увело српску државу у круг европских признатих монархија. Србија
више није била византијска вазална кнежевина, него равноправни члан европске
породице краљева.
“Српски владар је
“брат” а не противник у писму које је немачки цар Карло Четврти Луксембуршки
упутио цару Стефану Душану, краљу Рашке, 1355. године
Крунисање Стефана
Првовенчаног у ствари је међународно признање српске државе.
А у то време и
безмало још следећа три века америчким пространствима су пасла крда бизона и живела племена Индијанаца.
