САЧУВАНО ОД ЗАБОРАВА

СВИ МОЈИ ПРЕЦИ

                           СВИ МОЈИ ПРЕЦИ

                              Сви моји Преци, које често сањам

                              били су Срби и ја им се клањам.

                              Полуписмени тежаци, горштаци

                              и горосече, али Православци.

                              Хвала им што нам кроз љуте године

                              сачуваше ова брда и долине

                              По којима се још разлеже јека 

                              од Њине песме, псовке и лелека

                              И рађају воћке, које посадише

                              Ти стари воћари, Те бивше радише!

                              Сад су Прах, помешан са земљом и песком

                              Мир Душама Њиним у Царству Небеском!

                              И ја, Њин потомак и дужник, од главе

                              до пете, земљољубац и ђак Светог Саве

                              Желим да проживим, остарим и умрем

                              у Земљи Србији и да будем Грумен

                              Ове Земље о којој певам без предаха

                              и у којој светли Прах мојих Предака!

                              И моји потомци, ђаци, земљоделци

                              и војници, Срби су ко и моји Преци.

                              Благолики, мекодушни тврдоглавци

                              и груборечићи, али Светосавци.

                              Ако ову другу зиму зла презиме

                              сачуваће своје име и презиме.

                              Хвала им што бране гробове од траве

                              а кућни праг и славски колач од троглаве.

                              Благосиљам им софре и колевке

                              захвалан што смем изаћи пред Претке.

                              Нек им се димњаци на кућама диме

                              све док укућани славе крсно име!

                              А ја, њин предак, слуга без ајлука

                              и без газде, песмољубац и ђак Хромог Вука

                             Желим да проживим, остарим и умрем

                             у Земљи Србији и да будем Грумен

                             Ове Земље, коју као јеванђеље

                             чувају најхрабрији гороломци

                             међу којима су и моји потомци!

                                                                         Добрица Ерић

Sir Thomas Lipton

"Величанствена мала Србија! Како је она дивно одиграла своју улогу у Великом рату!"

Поред пословног успеха око производње чаја, волео је спорт, посебно једриличарство. Уживао је да плови морима у својим јахтама, па је као прави морски вук стално носио капетанску капу. Али, у Првом светском рату, своје јахте је употребио за превоз санитетског материјала, као и болничко особље које је долазило у помоћ српским болницама. Патња и страдање малог а храброг српског народа покренула су једра његових бродова на дуге пловидбе.
"Величанствена мала Србија! Како је она дивно одиграла своју улогу у Великом рату!"
Овим речима Липтон се огласио из Србије 1915. године. У јеку велике епидемије  пегавог тифуса, шаље апел "Страшна истина о Србији" за помоћ српском народу.
У Милошевом конаку, где је привремено био смештен војни штаб, је био гост српског престолонаследника Александра Карађорђевића. Српска влада одликовала је сер Липтона Орденом Светог Саве, а у Нишу је проглашен за почасног грађанина.
"Као што се често дешава са нацијама, што их боље упознајемо, тим више имамо разлога да им се дивимо!", рекао је, импресиониран храбрим и пожртвованим српским војницима. Захваљујући његовом залагању, Друштво Црвени крст у Нишу и Крушевцу, добило је велику количину санитетског материјала, а то је само једно  у низу његових доброчинстава према српском народу. На свом путу кроз Србију, обишао је манастире, заволео народ, музику и храну. На повратку из Србије, у Паризу је присуствовао међународној конференцији, на којој се страствено залагао за помоћ српском народу. Новине у Лондону а и широм света, писале су о његовом обиласку Србије.
Његово човекољубље и акције доброчинства организоване у домовини и по свету, донеле су му титулу витеза, коју му је доделила краљица Викторија.

ПАЈА ВУЈИСИЋ

МРГУД ВЕЛИКОГ СРЦА

Павле Вујисић! Када, где и зашто је рођен, а и сви остали биографски подаци су познати или их је лако наћи. Посебног повода за сећање на легендарног Пају нема. Био је рођен за глумца, глуму никада завршио није. Презирао је и ниподаштавао своју професију а истовремено је био непоновљиво успешан и омиљен код публике. Био је везан за реку и Београд, своју барку, и умео је да одбије и најпримамљивију понуду за филм, само да би остао и уживао поред Саве. Или би одлазио у своје омиљене кафане којима је остајао веран иако им је свакодневно изнова налазио нове замерке.
Снимање у иностранству - ноћна мора! Никада, ни по коју цену! Прича се да је Орсон Велс рекао за Пају да је већи глумац и од њега самог, да му завиди и да је он вулкан глуме. Поклонио му је шубару коју је носио на снимању "Битке на Неретви". Док је био у Југославији, редовно је ишао у Кинотеку и гледао Пајине филмове.
Осим што је био тежак човек, био је тежак и као сарадник. Говорио је оно што је мислио. Стварно није имао обзира ни према коме. Ипак, свима је остао у лепом сећању, као човек од принципа.
По својој жељи, умро је у самоћи. Његова последња жеља била је испоштована па нико од колега није присуствовао сахрани.

А тестамент... баш као и он сам!

Опорука Павла Вујисића, рођеног од мајке Радмиле и оца Миша, који дана првог новембра 1982. годишта, при чистој свјести и здравога ума састављам ову опоруку.

Мирјани, жени ми, све што имам за случај да одапнем, остављам с тијем да разумно распрода или отуђи имовину моју, односно своју, а ако не буде у стању да имовином располаже, да то само суд може урадит. Мирјана, ако после мене остане, има ме сахранити са свијем адетима и честима цркве православне, са шест попова да се пред мојијем телом виде и чују.

Сахранити ме има у гробницу нашу, говор посмртни или слично да се чуо није. Овијех шест попова, које за инат хоћу, да се оно што се око гроба ради, раде и шуте.

Нека у себи пјевају. Пошто мније мријети, што бих и онако све ово писао, још да вас замолим да ми никаква ни говора нити једне ријечи не проговори, јербо у гробу ћу се преврнути и не само преврнути већ и устати из гроба да га ноћу морим и да му, њему и свима колико их је на свијету, јебем матер.

Павле Вујисић, 1. новембра 1982. године

МИЛУТИН МИЛАНКОВИЋ, ТВОРАЦ НАЈТАЧНИЈЕГ КАЛЕНДАРА

По Миланковићу су названи кратери на тамној страни Месеца и на Марсу, један планетоид у астероидном појасу и неколико међународних манифестација. Европско географско друштво, од 1993. године додељује награду која носи његово име, а НАСА га је сврстала у петнаест најзначајнијих научника света

Као што муња у тамној ноћи обасја путнику цео хоризонт пред њим, тако се таквом муњом у мозгу генијалног човека отварају у науци нови видици и откривају нове области науке.

Милутин Миланковић

Најзначајнији српски научник који је своју каријеру провео у Србији, академик и професор Универзитета у Београду, Милутин Миланковић (1879 -1958) је био климатолог, грађевински инжењер, геофизичар, астроном, творац најтачнијег календара и популаризатор науке, али је у свету најпознатији као аутор астрономске теорије климатских промена, којом је објаснио мистерију ледених доба. Израчунао је како се "осунчавање" Земље на различитим географским ширинама мењало током хиљада година. Осим тога, израчунао је соларно зрачење за Земљу, Меркур, Венеру, Марс и Месец.

За област својих научних истаживања, Миланковић је одабрао васиону, њене тајне и промене које су се десиле у њој, и које ће се у будућности десити. Применом сферне астрономије, небеске механике и математичке физике први је математички доказао да астрономски утицаји управљају механизмом термичких појава на Земљи. Тиме је успоставио спону наука о васиони и наука о Земљи и отпочео проучавање климе на начин који пре њега није постојао. Обједињене резултате свога дугогодишњег рада, све прорачуне, али и све вере и наде у исправност своје теорије, исказао је у капиталном делу "Канон осунчавања Земље и његова примена на проблем ледених доба", које је објавила Српска краљевска академија 1941. године.

Као резервни официр српске војске учествовао је у Балканском рату, а Први светски рат је провео у аустроугарском заробљеништву у Будимпешти. Био је један од ретких професора који је одбио да потпише квислиншки „Апел српском народу“ за време окупације у Другом светском рату. Био је члан Српске краљевске академије од 1920. а Југославенске академије знаности и умјетности од 1925, почасни члан Матице српске од 1927, подпредседник Српске академије наука од 1948. у три мандата, члан Академије природних наука у Халеу. Миланковић је умро 12. децембра 1958. године у Београду. Сахрањен је у родном Даљу.

СРПСКИ ПИСЦИ: МИЛУТИН УСКОКОВИЋ

Био је средњег раста, нежан и витак. Меланхолик са глазуром Европејца, права словенска душа, веома подложна емоцијама. 

У његовој души радост и туга треперили су једним сјајем. Припадао је југословенско орјентисаној генерацији са политичким идеалима о јужнословенској конфедерацији. На вест да је српска војска победила код Куманова, извадио је револвер и пуцао у плафон "Скадарлије". А кад су Бугари 1915. ушли у рат против Србије, у наступу очаја, скончао је живот у таласима набујале Топлице код Куршумлије. Изабрао је најдебљу криву врбу, и са ње скочио у воду. Брзо је нестао у таласима реке. 

У опроштајном писму је написао: "Не могу да поднесем пропаст отаџбине!"
Као и већина људи који кратко живе, Милутин Ускоковић је много и упорно радио. За време свог кратког живота, који је трајао само тридесет једну годину објавио је пет књига: две збирке цртица и песама у прози: "Под животом" (1905) и "Vitae fragmenta" (1908), збирку приповедака "Кад руже цветају" (1911) и два романа: "Дошљаци" (1919) и "Чедомир Илић" (1914). У пишчевој заоставштини нађен је нацрт збирке приповедака "Успут", која је објављена 1978. године. Остало је и писмо упућено брату Радоју, посусталом у тешком ратном времену: “Несреће челиче човека… али рачунај највише на себе. Све што је велико у човечанству, створено је у болу...”

Није могао бити ожаљен у току рата. Малобројне новине објавиле су некролог са закашњењем. Коло српских сестара из Ужица 1936. године поставило је спомен плочу на кући у којој је живео. Удружење професора, наставника и учитеља 1953. године подигло је Ускоковићу спомен-бисту у централном куршумлијском парку. А две године касније и у Ужицу је постављена спомен-биста у парку крај реке Ђетиње.
Културно-просветна заједница општине Ужице установила је књижевну награду "Милутин Ускоковић" за најбољу необјављену приповетку и она је први пут додељена 1993. године.