КОРНЕЛИЈЕ СТАНКОВИЋ

„Макар што сам болестан и ситан телом, надам се да ме неће Бог милостиви себи позвати пре него урадим што сам намислио”, пише, као да се завешта, најромантичнија и најтрагичнија личност у историји српске музике

Некада је Табан био живописна српска четврт у Будиму, на десној обали Дунава. Порушен је, до темеља, тридесетих година прошлог века. Ту је 1831. године, у старој српској породици, рођен Корнелије Станковић који још као младић сам себи задаје огроман и до њега нерешаван задатак: да скупи и запише, уметнички обради и сачува музичко благо српског народа. Ову смелу и револуционарну одлуку доноси под утицајем јужнословенских идеја и дела Вука Караџића кога је лично познавао и чијем бечком кругу је био веома близак. Компоновао је и прикупљао народно музичко благо само четрнаест година, од двадесете до тридесет четврте, али је и за то кратко време урадио задивљујуће много, увек разапет између сталне зебње да су му дани на измаку и силне жеље да постигне што више. Први доказује да песме што их народ вековима пева никако нису „говедарске” творевине већ уметничка дела која имају „природну врлину и безазленост чиме могу да надвисе песме просвећених народа”.

1864. година је и он је у монденској словачкој бањи, у јефтином коначишту. И док су други ту ради луксузног провода, љубавних пустоловина или коцкања у раскошним вилама и дворцима, он, тридесеттрогодишњи сиромашни српски композитор, пијаниста и диригент из Будима, усамљен и грозничав, узалуд тражи бар мало бољитка својим болним грудима. И док свежина последње јунске вечери доноси у собу мирис липа и парфема, женски смех и цвркут славуја, пребира по диркама и жустро исписује ноте. Жури, време се неумитно осипа, бежи, и све га је мање, а он још много замисли мора да пренесе на нотни папир. „Сад ми сваки сат злато вреди”, записује. Начас прекине бележење и, пратећи се, запева, онако, за своју душу:

„Што се боре мисли моје,

искуство ми ћутат’ вели…”
Ту песму му је у Бечу више пута казивао лично кнез Михаило, а Корнелије је на њене сетне стихове компоновао мелодију и објавио је у Бечу 1857. године као посебно издање.
И док у последњој својој јесени гледа како вену крошње по будимским парковима, онемоћалом Корнелију се вероватно јавља сен Бранка Радичевића. Седам година млађи, он је познавао Бранка, био сведок и његове омиљености и опште жалости кад је песник умро у Бечу, 18. јуна 1853. године.

А тог истог пролећа, 9. априла, славни бечки Музикферајн (Музичко друштво) одјекује од аплауза после извођења Друге литургије двадесетдвогодишњег композитора Корнелија Станковића који је и дириговао оперским хором. То је само први од неколико духовних концерата које ће Корнелије, обично пред Ускрс, приредити у Музикферајну, својеврсном храму музике, пред образованом, пробирљивом, па и размаженом бечком публиком. Наиме, музички сладокусци Беча, града који је уткан у биографије Хајдна, Моцарта, Бетовена, Шопена, Шуберта и Брамса, слушају уживо тих година, поред осталих, Франца Листа и Клару Шуман.

Због болести, Корнелије никада није отпутовао у Русију, ни упознао њену музику, али је зато његово дело и тамо „одзива нашло”. Захваљујући утицајним Србима, његовим поштоваоцима, композиције Корнелија Станковића постају омиљене чак и на руском двору. „Млада кнегиња Елеонора их често пева”, пише један савременик. Поводом хиљаду година царства, руска влада знаменитим Орденом св. Станислава одликује 1862. године Вука Караџића и – Корнелија Станковића. Тада он и не слути да ће мотиве његових записа и обрада српских народних песама унети у своја дела и такви великани управо руске музике као Николај Римски Корсаков (1844–1908) и Петар Иљич Чајковски (1840–1894). Најзад, ни он, „краљ валцера”, Јохан Штраус син, није одолео Корнелијевим песмама па, надахнут њима, компонује Српски кадрил, Српски марш и Словенски бал. А значај његових записа црквених мелодија, које је, „да се то драгоцено благо не изгуби”, бележио у Карловцима и фрушкогорским манастирима целу годину дана, истицали су и Едвард Григ (1843–1907) и Игор Стравински (1882 – 1971).

Године 1865, последње у његовом животу, српска влада наручује од Јована Јовановића Змаја стихове, а од Корнелија Станковића мелодију нове химне. Збринут у кући брата Јосифа у Будиму, сасвим малаксао, али поносан и почаствован, Корнелије предано компонује. С нотама нове химне у изнемоглим рукама, утихнуо је на други дан Ускрса, 17. априла 1865. године.
Сахрањен је на табанском, одакле је 1936. године, у посебној урни, пренесен на друго будимско гробље. А седам и по деценија после његове смрти, у зиму 1940. године, кад је Табан већ био порушен, један воз је од Будима до Београда сачекиван на успутним станицама с цвећем и везеним пешкирима, аплаузом и песмом: Корнелије Станковић се враћао свом народу. У недељу, 25. фебруара 1940. године, свечано је положен у Алеју великана на Новом гробљу у Београду.

И данас се радо слушају такозване „староградске” или „варошке” песме, за које се често мисли да су искључиво народне, и по тексту и по мелодији. Оне, међутим, не потичу само из народа. Неке су написали наши чувени песници, а њихове непролазне мелодије дело су Корнелија Станковића. Истина, поједине песме су постојале и пре њега, али он их је записао, уметнички обрадио и сачувао од заборава.

БРАНКО МИЉКОВИЋ "УБИ МЕ ПРЕЈАКА РЕЧ"

"Уби ме прејака реч" Бранка Миљковића је најцитиранији стих у историји српског песништва.



Класик српске књижњвности дуго је повод ванкњижевних расправа. Његов нагли одлазак никада није до краја разрешен. Када су га једном питали када се највише уплашио, Бранко Миљковић је одговорио: "Само једном, када ми се учинило да више нећу написати ниједну песму". То је био одговор песника чија је поезија остала у сенци мистериозне смрти. Јер, и сада, пола века након што су Бранка пронашли обешеног на периферији Загреба, не престају расправе око тога да ли је убијен или је сам решио да оде. А тек понеки стих буде цитиран.



ЕПИТАФ
Уби ме прејака реч

ЦВЕТ
Ево цвета довољно смелог да мирише
На празном месту и у успомени

ПЕСМА
Варка продре у реч
Ватра достојна пролећа

СПАВАЧИ
Будан ја крадем оно што они сањају

ПЕСМА ЗА МОЈ 27. РОЂЕНДАН
Више ми нису потребне речи, треба ми време...

НА ДРИНИ ЋУПРИЈА

Стари мост у Вишеграду, градићу на граници Републике Српске и Србије, налази се на УНЕСКО-листи светске баштине, а такође је и на листи 100 најугроженијих споменика на свету. 

На Дрини ћуприја, Стари мост у Вишеграду, задужбина је Мехмед-паше Соколовића, турског везира рођеног 1505. у селу Соколовићи, у близини Вишеграда под именом Бајо Соколовић. Мост је зидан у другој половини XVI века а градитељ је био Коџа Мимар Синан, најчувенији архитекта тог доба. Саграђен је на „цариградској џади“, путу који је повезивао Босну са центром турског царства, Истанбулом, Цариградом. Мост на средини има проширење (софа капија), данас познато састајалиште Вишеграђана. У турско време ту је стајала кула у којој се налазило неколико малих топова званих шибе.

У манастиру Пива (Црна Гора) налази се фреска на којој је приказан Мехмед-паша Соколовић. То је јединствен пример да је један муслиман у турској ношњи приказан у српском манастиру и то је потврда великог значаја овог турског државника, пореклом Србина, за целу Србију.

"На Дрини ћуприја"  је и роман за који је писац Иво Андрић 1961. добио Нобелову награду. Роман приповеда о грађењу каменог моста преко Дрине у босанском Вишеграду и главни јунак није човек већ овај мост, чију историју писац прати кроз 400 година, током којих се разни људи чије су судбине везане за овај мост (градитељи, рушитељи, пролазници) појављују и нестају. Тај камени мост, ћуприја на Дрини, насупрот пролазности људског живота, за писца је симбол трајања и вечности.

"ДОШАО САМ ДА ПОЉУБИМ ЗЕМЉУ КОЈА МЕ РОДИЛА"

Четнички војвода има 92 године и седам деценија није видео свој завичај. Ових дана је, коначно стигао у своју Србију.

Александар Јанковић, једини је данас живи пилот краљевске авијације

Александар Јанковић је рођен 1921. године у Иригу. Војну подофицирску школу за пилоте завршио је у Скопљу. Једини је данас живи пилот краљевске авијације. А био је припадник Мачванског четничког одреда Косте Пећанца, који га је због херојства у одбрани краља Петра Другог прогласио фрушкогорским војводом.

Немачки напад 4. априла 1941. затекао га је у војној бази код Никшића, одакле је краљ одлетео у изгнанство, а наша авијација је бранила његов живот. Борио се у Србији као четник, али су га Немци ухватили и затворили у нишки затвор. Пет пута су га водили на стрељање. Живот му је спасао комуниста Милан Зоговић, који му је давао своју храну. Пребачен је у Београд, где је провео два бурна месеца као ухапшеник а затим је депортован у Немачку где је био до 1945. године. Када су га људи из ОУН после ослобађања из логора питали да ли жели у емиграцију или да се врати у Југославију, одговорио је: „У мојој земљи комунисти стрељају четнике. Боље је бити жив у Венецуели него мртав у Југославији!“

У Венецеуелу је ушао 1947. године са још 250 Срба. Почетком педесетих у Каракасу је отворио је властиту трговачку фирму, оженио се Хилдом, младом Порториканком, добио 1956. ћерку Веру, али није престајао да србује.

Никада није заборавио српски и ћирилицу којом пише блогове на интернету. Планира да напише мемоаре – о себи и Србији коју у срцу никада није напустио.

Његов стан у Каракасу је српски музеј, у њему држи историјска документа, карте српских земаља, слике владара, пре свега краља Петра Другог, који му је доделио орден Ратни крст. Када се слави Аранђеловдан стан постаје место српског саборовања. Дође му око 120 гостију, које дочекује са заставом, ракијом и сармом, коју лично прави.

СРПСКЕ ЗАДУЖБИНЕ

Задужбинарство, та лепа и чиста српска реч, јасно говори о једној великој и дубоко смисленој потреби човека да учини добро дело, да дарује за своју душу, да се „одужи Богу и народу”. Правећи задужбине „на ползу народа свог”, племенити људи завештавали су и остављали трајна добра свом народу. Захваљујући и својим задужбинама, Срби су кроз векове и време – а које им често није било наклоњено – сачували своје корене и историјско памћење.

Манастир Градац

Велики је број задужбина које су од давнина оснивали многи ктитори. Али, многе од њих је прекрио вео заборава и о њима скоро да и нема података. Остале су само у легендама и народним предањима.

Највећа је задужбина саградити манастир или цркву, као што су их српски цареви и краљеви градили. Потом је задужбина саградити ћуприју на каквој води или преко баре, калдрму на блатном путу, воду учинити приступном, посадити дрво крај пута...

Традиција задужбинарства задире далеко у прошлост, па су тако најстарије задужбине: Хиландар, Студеница, Ђурђеви ступови, Жича, Пећка патријаршија, Милешева, Морача, Сопоћани, Градац, Високи Дечани, Раваница, Љубостиња, Манасија, Каленић, Острог, фрушкогорски манастири (српски Атос) и други. Посебно је негована у XIX и у првој половини XX века, када су имућни Срби, трговци, адвокати, банкари, подизали грађевине и поклањали их за опште добро. У то време су подигнуте најлепше и најзнаменитије зграде у Београду. Коларчев Народни универзитет, Капетан-Мишино здање (седиште Универзитета у Београду), задужбина Николе Спасића (комплекс Градске болнице је само један део ове задужбине), задужбина Симе Игуманова, позната као Игуманова палата, део су наслеђа које су завештали познати и непознати Срби који су имали свест да је за њихов успех и добробит у животу заслужан и народ из ког су потекли. У току ХХ века, посебно између два светска рата, са пуно разлога се може рећи да задужбинарство доживљава своје златно доба. Поред богатих индустријалаца и велетрговаца, међу задужбинарима је било и уважених министара, угледних професора и официра, црквених великодостојника и политичара. 

Наш једини нобеловац, Иво Андрић, овако завршава роман „На Дрини ћуприја”, који је својеврсна задужбина о задужбини: „Све може бити. Али једно не може: не може бити да ће посве и заувек нестати великих и умних, а душевних људи који ће за божју љубав подизати трајне грађевине да би земља била лепша и човек на њој живео лакше и боље”.

Уз породичног светитеља, задужбинарство у српском народу има најдужи континуитет.

ЂАВОЉА ВАРОШ - ОКАМЕЊЕНИ СВАТОВИ ИЛИ...

 Ђавоља варош

Овај природни споменик чине два, у свету ретка природна феномена: земљане фигуре на чијим врховима се налазе камене капе-кишобрани, као специфични облици рељефа настали стрпљивим радом ћудљиве и непредвидиве природе и два извора јако киселе воде са високом минерализацијом. Киша, снег и ветар су временом нагризали старе куле рушећи их, док су са друге стране, спирањем песка и шљунка испод камених блокова настајале потпуно нове куле. На тај начин се ове необичне земљане фигуре мењају, смањују, нестају и померају, увлачећи се све дубље у унутрашњост планинске стрмине. Терен на коме се налазе сваким даном постаје све неприступачнији за посетиоце, као да куле желе да се одвоје од света.

Поред кула, мистици амбијента доприноси изобличено дрвеће уврнуто ветром под чијим утицајем хујање ваздуха производи језиве звуке. Овде ретко ко сме да заноћи, јер мештани шире причу да се иза пола ноћи, целим овим крајем чују заглушујући и нестварни крици и хучање које као да долази из дубине земље. Чак тврде и да су видели силуете неких бића која су виша од човека и погрбљена. Многи који су желели да поверују у истинитост ове приче, побегли су главом без обзира, уплашени звуцима и крицима који се заиста чују. Причали су да су осетили неко чудно струјање иако није било ветра, и, како кажу, пред очима су им се приказивале слике недавне прошлости, сватови у колони, музика, песма и весеље а потом застрашујући мук.

Легенди је много: стубови су остаци цркава које су разрушили ђаволи; куле су окамењени сватови који су по наговору ђавола хтели да венчају сестру и брата; то су окамењени ђаволи које су надмудрили ђаци у опклади... И стално настају нове а стварни, природни разлог ове чудне појаве још увек није одгонетнут.

Ђавоља варош је стављена под заштиту државе још 1959. године, а 1995. године је Уредбом Владе Републике Србије проглашена за природно добро од изузетног значаја и стављена у прву категорију заштите - споменик природе.

ДУБОКА (ЧУКУР) ЧЕСМА

"У СПОМЕН ДОГАЂАЈА ОД 26. МАЈА 1862. ГОДИНЕ НА ЧУКУР ЧЕСМИ"

Убијени дечак Сава Петковић

Чукур чесма, или, у преводу, дубока чесма има и дубоко историјско значење за сам Београд. Ту је, у великој мери, одређена и судбина овог града. Тог врелог недељног поподнева, на Чукур чесми у данашњој Добрачиној улици, у турском делу вароши, дошло је до сукоба између Срба и турских војника у реду за воду. Постоје разне верзије догађаја који је уследио. Било како било, тринаестогодишњи Сава Петковић, шегрт у радњи "Спрам Ибрахим-пашиног хана" кога је газда послао по воду, је ту, поред извора убијен. 
Убиство шегрта Саве и сукоб код Чукур чесме био је повод за догађаје који су уследили и који су убрзо довели до физичког рарачунавања.

Турци су се из града повукли у тврђаву и одатле бомбардовали београдску варош. После преговора, које је водио кнез Михаило, одлучено је да турско становништво напусти Србију и да остане само неколико гарнизона војске, између осталих и онај у Београду. Али Риза паша, последњи турски заповедник, предао је 19. априла 1867. кнезу Михаилу кључеве Београда, а турска војска коначно напустила Србију.

НЕВИНО СЛИКАРСТВО СРБА

Стари Серб

Призрен-Богородица Љевишка 

Наивно сликарство а бољи израз би био невино сликарство!

Јер такозвани наивни сликари, непосредно и без предрасуда сликају свет у коме живе сликајући своје њиве, куће, жетве, свадбе, воће и цвеће, гуске и бундеве, и начином на који их сликају, они нам откривају или лепоту тог света, или том свету додају лепоту коју би желели да он има.

Стан за два самца

СРБИЈА НА ПОГРЕШНОМ МЕСТУ ЛОЦИРАНА

Београд је један од највише пута рушених и обнављаних градова, то је већ познато. На простору калемегданске тврђаве и данас се могу видети ђулад различитих артиљерија. Од проналаска топа у 14. веку, хиљаде камених а потом и гвоздених ђулади са и без барутног пуњења сваки час би падало по Београду. Турци су 1862. изнутра, из тврђаве, четири и по сата бомбардовали варош. Страдало је 357 зграда, а једно ђуле је прошло кроз звоник Саборне цркве. 

У Првом светском рату Београд је октобра 1915. засут са 30.000 топовских граната. 

Највећа разарања је донело бомбардовање нацистичке авијације, 6. априла 1941, које је означило почетак Хитлеровог напада на Југославију у Другом светском рату. У операцији Страшни суд погинуло је близу 4.000 Београђана, а рушењем Народне библиотеке, са којом је нестало и мноштво вредних средњовековних рукописа, нанета је непроцењива штета. Ако се од Немаца нешто тако и могло очекивати, до данас су остали неразјашњени мотиви савезничког бомбардовања Београда, изведеног у четири наврата – од априла до септембра 1944. Први напад англо-америчких авиона био је на Васкрс, 16. и 17. априла. Жртве су такође биле бројне, а бомбардовани су и други градови у Србији. 

Последње разарање из ваздуха Београд и његови становници, као и житељи целе Србије, доживели су недавно – трагови бомбардовања НАТО-авијације, које је трајало од марта до јуна 1999, и данас су видљиви у Београду. Као и 1944. по Србији су и тада налажене неексплодиране бомбе са натписом "СрећанУскрс".

И ето, и без неког посебног разлога, морамо да се сетимо које су све земље учествовале у овој последњој агресији 1999. године и злочину против мира у организацији светског полицајца НАТО пакта. То су Белгија, Холандија, Данска, Исланд, Чешка, Француска, Немачка, Мађарска, Италија, Шпанија, Грчка, Турска, Канада, Велика Британија, Норвешка, Пољска, Португал, Луксембург и Сједињене Америчке Државе. 

ПОСЛЕДЊА ПЕСМА ЂАКОНА АВАКУМА

Заробљени су и затворени у кулу Небојша. Игуман Пајсије је, за пример, набоден на колац, а млади Авакум, кога су Турци због његове лепоте, упорно наговарали да се потурчи, то је упорно одбијао.

Од свих затвореника које су Турци похватали у Хаџи-Продановој буни, највише их је занимао млади и неустрашиви ђакон Авакум. Задивљени његовом лепотом и младошћу, на све начине су покушали да га потурче и оставе у животу. Без успеха! Презревши свој овоземаљски живот одговарао је молитвом Христу. Идући ка месту погубљења и носећи на леђима колац на који ће бити жив набоден целим путем је певао:

"Нема вере боље од Хришћанске!
Срб је Христов, радује се смрти;
Страшни Божји суд и Турке чека,
Па ви чинте што је вама драго!
И тако се мора мрети!"

За Авакумом је ишла и његова болом утучена мајка Божана, плачући и полугласно га молећи да се потурчи. Без успеха!

По предању, видећи веру његову непоколебљиву, заповедник Београда Сулејман-паша је наредио џелату да Авакума брзо убије, како се на коцу не би дуго мучио.

И тако, ујутро крваво сунце обасја ђакона Авакума на коцу, усправљеном међу осталим мученицима, поред пута од Стамбол-капије ка Теразијама.

ГИЈОМ АПОЛИНЕР (Guillaume Apollinaire):

Гијом Аполинер (Француска), 1917.

Познато је да Аустријанци у Србији врше денационализацију, што је један од најзлочиначкијих и најнеобичнијих подухвата у овом рату. Тако се православна вера сузбија на веома насилан, понекад веома сраман и најнескривенији начин, у корист католичке вере, чиме се до извесне мере објашњава зашто је папа сматрао да треба опрезно да ћути о Србима у својој ноти зараћеним странама. И национални језик изложен ј епрогону, као и вера. Ћирилско писмо је строго забрањено, пошто се сматра једном од одлика србског језика. У градовима су имена улица преписана на латиницу. Ови прогони проширују се, уосталом, и на националну књижевност. Свуда су заплењене збирке народних песама, а за оне који их скривају предвиђене су строге казне. Пошто у тим песмама нема ничег против Аустрије и пошто причају само о борби Срба против Турака, јасно је да су забрањене са једним јединим циљем, циљем уништавања свих испољавања србског националног духа забрањена су и песничка дела Б. Радичевића и Ј.Јовановића Змаја (...), чије су се песме током више од пола века слободно шириле међу Србима у Аустро-Угарској та дела прокажена су само зато што су написана на србском језику.

НАЦИОНАЛНИ ПАРК ЂЕРДАП

Налази се на десној обали Дунава, од Голубачке тврђаве до античког утврђења Диана. Добио је име по Ђердапској клисури, најлепшој и најграндиозниој клисури на целом току Дунава.

Ђердап није само највећи Национални парк у Србији, већ и место где је највећа река Европе уклесала свој најдубљи кањон, река на чијим обалама су древне културе, које су биле ту далеко пре Римљана, Келта и Словена, свиле своје домове и оставиле сведочанства о свом присуству. Лепенски вир је само најпознатије од тих станишта. Потапањем првобитне обале Дунава, нису потопљена само многа места, као на пример Доњи Милановац, који је поново изграђен неколико десетина метара изнад првобитне локације, већ и многе скровите лагуне и приобалне пећине које су се преселиле у легенду.

Источном Србијом којој припада Национални парк Ђердап, доминира огранак Карпата, а њихов средишњи део чине Хомољске планине, изрешетане пећинама и испресецане рекама понорницама. И још су увек слабо истражене. Њихови пашњаци и шуме су препуни мистерије која се као праменови магле нечујно провлачи кроз крошње и потпуно вас увлачи у себе пре него што тога уопште постанете свесни. Фолклор баш по мери локалног становништва, које већином чине Власи, народ који је упоредо са прихватањем хришћанства задржао и своје изворне, паганске обичаје и мистику и који се бави чувеном влашком магијом!

СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР

Свети мученик кнез Лазар Хребељановић био је син високог дворског чиновника на двору цара Душана, Прибца Хребељановића. Оженио се Милицом, ћерком кнеза Вратка из рода Немањића. После Маричке битке, 1371. године, постао је господар делова Србије око реке Мораве са титулом „владар српских земаља“. Подигао је манастир Раваницу и цркву Лазарицу (у Крушевцу), као и многе друге цркве и манастире.
Предводио је српску војску у Боју на Косову. Пошто је своју судбину предао у Божије руке, на Видовдан 1389. је на Косову пољу са својом војском и савезницима пружио одсудан отпор турској војсци под командом султана Мурата Првог. Ухваћен је и посечен за време битке. Његове свете мошти почивају у манастиру Раваница.
У Српској Православној Цркви слави се на дан када је пострадао, 28. јуна. Заједно са њим славе се и сви српски мученици и ратници пострадали за веру.

РОБЕРТ МЕКДАУЕЛ: "СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ"

Кључна улога Срба у Другом светском рату

Чудни су путеви господњи...

Захваљујући упорности и храбрости политичког емигранта Мајкла Благоја Раденковића, рођеног у Београду, који данас живи у Америци, а у време Другог светског рата је био курир Југословенске војске у отаџбини и преносио важне поруке у школској торби, због чега га је Краљ Петар II одликовао ратним крстом - споменицом због исказане храбрости и верности у борби за слободу свог народа, књига "Стрељање историје" аутора историчара, професора и америчког обавештајца Роберта Харболда Мекдауела о кључној улози Срба у Другом светском рату никад не би угледала светло дана. Тим пре што је седамдесетих година прошлог века ЦИА забранила објављивање рукописа. 

Књига "Стрељање историје" забрањена је у доба које се из историјске и моралне перспективе данас може дефинисати као "Доба забрањене истине"!

Роберт Харболд Мекдауел је био амерички универзитетски професор антропологије и историчар који је за време Другог светског рата служио као аналитичар и обавештајац Уреда за стратешке задатке (Office of Strategic Serices - OSS) - претече послератне CIA-е. 

Задужен за стратешке анализе подручја Балкана (Југоисточне Европе по тадашњој америчкој терминолгији) и Блиског истока, где је као син америчког мисионара и одрастао, Мекдауел је, као последњи амерички официр за везу провео неколико месеци у јесен 1944. године код генерала Драже Михаиловића. 

Због свог бескомпромисног става да је генерал Михаиловић једини делотворни носилац отпора Хитлеру и његовим слугама у Југославији, Мекдауел је, по повратку са мисије удаљен са места шефа Одељења за Југоисточну Европу. 

Рукопис књиге и своју анализу догађаја на Балкану и њихов значај за слом Хитлера и будућу америчку спољну политику, успео је да заврши тек по одласку у пензију, али је њено објављивање, ето, забранила CIA, а недуго потом, Роберт Мекдауел је умро. Пред смрт, рукопис је дао Раденковићу "да с њим уради шта може..." 

На срећу! Није увек случај да истина нађе свој пут...

ОСМАТРАЧНИЦА СА КАЈМАКЧАЛАНА У ЦЕНТРУ БЕОГРАДА

У данашњем Пионирском парку у Београду стоји усамљена осматрачница, неми подсетник на цену која је плаћена за слободу српског народа

Осматрачница са Кајмакчалана данас је у центру Београда

Освајање планине Кајмакчалан је чувена битка на Солунском фронту. За Србе, битка је била почетак повратка кући. После дуге и до тада незапамћене голготе по Албанији, Кајмакчалан је постао место које се не сме изгубити, јер се тако, симболично, губила шанса за повратак у домовину. Тако и остаде српски назив за ово место: Капија слободе, место на коме су поново закорачили на пут кући. Тад је свима постало јасно да Солунски фронт није тек споредно ратиште и да ће се управо на њему одлучивати судбина Првог светског рата.

Како би победа заувек остала упамћена српска Врховна команда је одлучила да врх Кајмакчалана - осматрачницу српских трупа, понесе са собом у домовину. Српска војска је 1918. године победоносно умарширала у Београд носећи осматрачницу.

"Велики рат" је добијен. Кајмакчаланска осматрачница је реконструисана и данас се налази у центру Београда.

Неми подсетник на цену коју су Срби платили за своју слободу.

ВАСА ЧАРАПИЋ

Споменик Васи Чарапићу налази се на месту погибије, код Народног позоришта.

Био је кнез Грочанске нахије и један од највећих војсковођа у Првом српском устанку.

Био је и главни заговорник освајања Београда око кога се Карађорђе дуго двоумио. 

Током напада, док је предводио 3000 бораца на шанац код Стамбол-капије, погодио га је турски куршум. Преминуо је у Карађорђевом чадору, у који је за живота, могао да уђе без најаве. 

Турци су се повукли у тврђаву, а после две недеље град је предат устаницима.

Храбри војвода добио је у Београду своју, Васину улицу.

НЕПРАВЕДНО ЗАБОРАВЉЕН: МИХАИЛО МИЛОВАНОВИЋ

Михаило Миловановић, “Војвода Живојин Мишић”

Михаило Миловановић, један од оснивача Удружења ликовних уметника Србије, ратни сликар Врховне команде српске војске у Првом светском рату, аутор чувених портрета српских војвода Радомира Путника, Живојина Мишића, Степе Степановића и Петра Бојовића, генерала Павла Јуришића Штурма, краља Петра I Карађорђевића и регента Александра Карађорђевића. Овај неправедно заборављени сликар је дипломирао на ликовној Академији у Минхену али се вратио у земљу кад су почели Балкански ратови, као добровољац.
Почетак Првог светског рата затекао га је у Прагу где је био ухапшен али је успео да побегне и да се прикључи својој Дринској дивизији на ратишту.
Са српском војском преживео је сву њену голготу.

Михаило Миловановић, "Павле Јуришић Штурм"

prof. dr VESELIN SAVIĆ

Кажу да је био један од водећих медијума, медијатора и манипулатора.
И ево, готово две деценије после његове смрти, подаци расути по интернету и књигама и даље су штури. Ипак, остало је обиље сећања и сведочења гостију његовог чувеног салона о докторовој ексцентричности, почев од изгледа па до крајње неформалног понашања. Овом приликом износим само део са његовог предавања у Америци о разлици у навикама и менталитету између Срба и Американаца којом приликом је истакао за њега пресудан детаљ:
- Наша царица Милица, кад јој је погинуо муж, отишла је у манастир, а на месту где га је први пут угледала подигла је цркву Љубостињу. Ваша (принцеза!) Жаклина Кенеди после погибије Џона Кенедија удала се за првог богатог Грка, Оназиса, који је на њу наишао. То је драстична разлика међу нама и зато често не можемо да се разумемо.

ЛАЗА КОСТИЋ И ЛЕНКА ДУНЂЕРСКИ: МЕЂУ ЈАВОМ И МЕД СНОМ

Лабудова песма Лазе Костића Santa Maria della Salute посвећена је рано преминулој Ленки Дунђерски

Лаза Костић! Песник и професор новосадске гимназије. Национални борац. Председник варошког суда. Увек спреман да буде млад или да лута по туђој младости.

Њему је била педесета, њој тек двадесетпрва. Ленки Дунђерској, ћерки најимућнијег Србина у Војводини Лазе Дунђерског. У педесетој, чак се и Лаза плашио да започне нов, узбудљив, заљубљен живот са тридесет година млађом девојком. Задовољио се њеним пријатељством, вожњом кочијама по граду и слушањем клавира. И дубоком патњом која није знала за милост. И која би почињала негде у сумрак док Ленка сања у својој девојачкој соби. Да би некако заборавио Ленку, Лаза се оженио најбогатијом мираџиком Јулком Паланачки а Ленка је исте године умрла. 

"Што се мојих година тиче, уверавао сам себе да ће моја љубав и њена лепота успети да ме подмладе", говорио је. 
По свој прилици, Ленкини најближи су знали њену тајну и потрудили се да она нестане заједно са њом: ако је веровати "Сећању на др Лазу Костића" Ленкин брат Гедеон постарао се да ниједна разгледница нити било какав други материјални траг о вези Ленке и Лазе не остане након њене смрти. 
Настала је најсилнија љубавна песма српске књижевности и велика химна трагедији.

Santa Maria della Salute

Опрости, мајко света, опрости,

што наших гора пожалих бор,

на ком се, устук свакоје злости,

блаженој теби подиже двор;

презри, небеснице, врело милости,

што ти земаљски сагреши створ:

Кајан ти љубим пречисте скуте,

Santa Maria della Salute.

Зар није лепше носит' лепоту,

сводова твојих постати стуб,

него грејући светску грехоту

у пеп'о спали срце и луб;

тонут о броду, трнут у плоту,

ђаволу јелу а врагу дуб?

Зар није лепше вековат у те,

Santa Maria della Salute?

Опрости, мајко, много сам страдо,

многе сам грехе покајо ја;

све што је срце снивало младо,

све је то јаве сломио ма';

за чим сам чезно, ћему се надо,

све је то давно пепо и пра',

на угод живу пакости жуте,

Santa Maria della Salute.

Тровало ме је подмукло, гњило,

ал опет нећу никога клет;

шта год је муке на мене било,

да никог за то не криви свет:

Јер, што је души ломило крило,

те јој у јеку душило лет,

све је то с ове главе, са луде,

Santa Maria della Salute!

Тад моја вила преда ме грану,

лепше је овај не виде вид;

из црног мрака дивна ми свану,

ко песма славља у зорин свит;

сваку ми махом залечи рану,

ал тежој рани настаде брид:

Што ћу од миља, од муке љуте,

Santa Maria della Salute?

Она ме гледну. У душу свесну

никад још такав не сину глед;

тим би, што из тог погледа кресну,

свих висина стопила лед,

све ми то нуди за чим год чезну',

јаде па сладе, чемер па мед,

сву своју душу, све своје жуде,

- сву вечност за те, дивни тренуте! -

Santa Maria della Salute.

Зар мени јадном сва та дивота?

Зар мени благо толико све?

Зар мени старом, на дну живота,

та златна воћка што сад тек зре?

Ох, слатка воћко танталска рода,

што ниси мени сазрела пре?

Опрости моје грешне залуте,

Santa Maria della Salute.

Две се у мени побише силе,

мозак и срце, памет и сласт,

дуго су бојак страховит биле,

ко бесни олуј и стари храст;

напокон силе сусташе миле,

вијугав мозак одржа власт,

разлог и запон памети худе,

Santa Maria della Salute.

Памет ме стегну, ја срце стисну',

утекох мудро од среће, луд,

утекох од ње - а она свисну.

Помрча сунце, вечита студ,

гаснуше звезде, рај у плач бризну,

смак света наста и страшни суд -

О, светски сломе, о страшни суде,

Santa Maria della Salute.

У срцу сломљен, збуњен у глави,

спомен је њезин свети ми храм,

кад ми се она одонуд јави,

ко да се бог ми појави сам:

У души бола лед ми се крави,

кроз њу сад видим, од ње све знам

зашто се мудрачки мозгови муте,

Santa Maria della Salute.

Дође ми у сну. Не кад је зове

силних ми жеља наврли рој,

она ми дође кад њојзи гове,

тајне су силе слушкиње њој.

Навек су са њом појаве нове,

земних милина небески крој.

Тако ми до ње простире путе,

Santa Maria della Salute.

У нас је све ко у мужа и жене,

само што није брига и рад,

све су милине, ал нежежене,

страст нам се ближи у рајски хлад;

старија она сад је од мене,

тамо ћу бити доста јој млад,

где свих времена разлике ћуте,

Santa Maria della Salute.

А наша деца песме су моје,

тих састанака вечити траг,

то се не пише, то се не поје,

само што душом пробије зрак.

То разумемо само нас двоје,

то је у рају приновак драг,

то тек у заносу пророци слуте,

Santa Maria della Salute.

А кад ми дође да прсне глава

о мог живота хридовит крај,

најлепши сан ми постаће јава,

мој ропац њено: "Ево ме, нај!"

Из ништавила у славу слава,

из безњенице у рај, у рај!

У рај, у рај, у њезин загрљај!

Све ће се жеље ту да пробуде,

душине жице све да прогуде,

задивићемо светске колуте,

богове силне, камоли људе,

звездама ћемо померит' путе,

сунцима засут' сељенске студе,

да у све куте зоре заруде,

да од милине дуси полуде,

Santa Maria della Salute.

СРПСКЕ ПРЕСТОНИЦЕ

Прва српска престоница био је Рас, град чији се остаци налазе у близини Новог Пазара у Рашкој области, и Србија се у време Стефана Немање називала Рашка. У Расу су дуго столовали Немањићи. Затим се центар српске државе померио ка Косову, у Призрен, град на Бистрици у Призренском пољу у Метохији. Цар Душан је после крунисања престоницу преместио у Скопље. Престоница Лазара и Лазаревића био је Крушевац а касније Београд. Неколико деценија уочи пада под Турке престоница Србије је био град Смедерево, који је подигао деспот Ђурађ Бранковић. Милош Обреновић је владао из Крагујевца, центра Шумадије, који је у XIX веку био и културни центар Србије. Београд је по други пут постао српска престоница након проглашења Србије за аутономну кнежевину 1839. године, а то је и данас.

ПИТЕР ХАНДКЕ: НИСАМ БИО НИЧИЈА ЖРТВА, СРПСКИ НАРОД ЈЕ ЖРТВА

Хандке је један од најзначајнијих савремених писаца немачког језика, који је бранио достојанство српског народа изношењем истина о његовом страдању током протеклог грађанског рата у Југославији, чиме је показао и доказао да је његово укупно књижевно стваралаштво увек било засновано на непролазним моралним вредностима 

Петер Хандке је аустријски књижевник, одавно везан пријатељством са Србима. Са пута у ратом захваћену Босну донео је жестоко оспоравани есеј „Правда за Србију“, у ком се залагао за објективан приступ западних земаља и против сваљивања кривице само на српску страну. Након тога, Хандке је „преко ноћи“ прогнан из глобалне интелектуалне заједнице у екскомуникацију у којој се до данас налази. После првог есеја следила су даља дела на ту тему.
1999. са почетком бомбардовање Југославије, Хандке је дошао у Србију. У знак протеста вратио Бихнерову награду и ишчланио се из Католичке цркве. Од немачког министра Рудолфа Шарпинга је захтевао да му врати све његове књиге. Хандкеови есеји о Србији спадају међу најтемељније и најсадржајније критике медија писане последњих година. Србија је за њега само метафора, повод за његове литерарне и филозофске расправе о „дереализацији света“. За разлику од његових колега и непријатеља, који су окренули леђа Балкану, Хандке је остао доследан Србији као кључној метафори за искривљавање истине кроз медије.
Хандке је добитник свих најважнијих књижевних награда осим Нобелове и на питање новинара да ли његово „србовање“ може имати везе са тим, одговорио је:"Зар је нисам ја добио? Штета! Предвиђам да ће следећу Нобелову награду за књижевност добити Лео Меси! Зар није онај Ахтисари, тај дивни анђео, добио награду за мир..."

ХИЛАНДАР - ЦЕНТАР СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ДУХОВНОСТИ

Хиландар је српски манастир који се налази у северном делу Свете горе Атонске, државе православних монаха која постоји више од хиљаду година. 

Посматран споља, манастир има изглед средњовековног утврђења, с обзиром да је окружен бедемима високим и до 30 метара. Поред велике, главне цркве ту је и дванаест параклиса-малих црквица, односно капела. Манастир је изградио грчки монах светогорац, Георгије Хеландариос, а обновили су га Стефан Немања (у монаштву Симеон) и његов син Сава 1198. године. 1199. године у њему је и умро Стефан Немања. У време краља и цара Душана Света гора је дошла под његову власт, а то је период највећег просперитета манастира. У вековима турске владавине, Хиландар су помагали руски цареви и молдавски кнежеви у XVI веку, а српски патријарси из Пећи у XVII веку. У новијој историји манастир је значајно страдао 2004. године у катастрофалном пожару, а у току је обнова оштећених грађевина.

Хиландар представља једно од назјначајнијих средишта српске културе и духовности. Кроз векове, релативно заштићен од напада и пљачкања, у сигурности Свете горе Атонске и њене аутономије, био је поштеђен судбине која је задесила скоро све друге српске манастире. У Хиландару је очувана најбогатија колекција оригиналних старих рукописа, икона, фресака. Никако се не сме заборавити икона Богородице Тројеручице, најпоштованије иконе у Хиландару и најзначајније иконе српског народа, која по предању припада реду нерукотворених икона или оних икона које је иконописао апостол и јеванђелист Лука, први сликар хришћанства. На њеној другој страни је насликан Свети Никола.  

 Манастирска библиотека садржи 800 руком писаних и 7000  штампаних рукописа. Иконе у олтару су сликане 1623. године. Поред свег блага, у манастиру се налазе и два крста направљена од светог крста (крста на коме је умро Христ), делови трнове круне и трске, још неколико са драгим камењем, сјајне минијатурне иконе, заставе краљева, колекције златника, историјских докумената и много другог. Хиландар има највећи број чудотворних икона, не само на Светој Гори него и у целом хришћанском свету.
У близини Хиландара, рестаурира се манастир Св. Василија, и кад буде завршена рестаурација, део монаха прећи ће из Хиландара у нови манастир. Тада ће постојати два српска манастира на Светој Гори. Поред тога, позната је и испосница Светог Саве у Кареји у којој се налази само отац Симеон, а у њој се налази икона Млекопитатељнице, једине иконе на којој пресвета Богородица доји малог Исуса.
Интересантно је да се у манастиру Хиландар замонашио један Немац који је примио православну веру и након неког времена је добио послушање да борави у кући на обали мора. Захваљујући његовим пријатељима из Немачке који су му слали донације, успео је да од трошне куће направи репрезентативан објекат, велику камену кућу у којој живи сам. То је његова келија.
Манастир се од 1988. године, заједно са осталих деветнаест светогорских манастира, налази на УНЕСКО-вој листи светске баштине у склопу споменика средњег века обједињених под заштићеном целином Планина Атос.