Српске принцезе и владарке: Анка Обреновић

Рођена 20. марта 1821. у очевом шабачком конаку, који је красотом „дворове превасходио”, одмалена је била права принцеза. Имала је бујну природу и жестоку нарав, а била је лепа на мајку Томанију и оштроумна на стрица Милоша. Постала је прва дама Београда, а уз њено име иду бројне првине: прва је Српкиња која је спавала у кревету, у време када га ни кнез Милош није имао, прва је имала кућног учитеља и за музику, прва је водила дневник, не слутећи да ће бити српски првенац у женској дневничкој литератури, учила је језике и објавила прву књигу превода са немачког код нас.
Када је имала само тринаест година, уврстила се у пионире наше књижевности и постала списатељица и прва „преводчица” обновљене Србије. Јевремова мезимица учила је и музику, клавир и гитару почела је да свира 1829, као осмогодишњакиња, када је њена сестра од стрица Савка Обреновић већ била пијанисткиња. Милошева кћи се од 1823. васпитавала у београдском дому италијанског емигранта др Вита Ромите, а Анини кућни учитељи били су Димитрије и Кристина-Тина Тирол, потом и Јосиф Шлезингер.

Време заљубљивања претворило је господичну Анку у кокету и грешницу. Уживала је у колони обожавалаца и била свесна да о њој сви говоре.  Како је Анка заиста изгледала сведочи опис Француза Адолфа Бланкија. Она је 8. августа 1841. године у Бечу на Француза оставила јак утисак, па је забележио:
„Сумњам да се међу својствима која одликују најплеменитије расе жена у осталој Европи може наћи нека слична црта која би се могла применити на личне чари ове српске Књегињице. Човека пре свега изненађује отменост њенога стаса, танког, гипког, високог, и њен ватрени поглед поуздан и благ, упола просвећен, упола варварски. Њена бујна смеђа коса окружује на најособенији начин њено лице нешто снажних али привлачних и живих црта…”
Шест месеци после сусрета са Бланкијем Анка Обреновић се удала за осамнаест година старијег спахију и темишварског финансијског магната Александра Константиновића. Венчање је било 26. априла 1842. а свадба је трајала три дана. Александар Константиновић је 1858. године изненада умро, а Анка остала са четворо деце: Томанијом, Александром, Катарином и посмрчем Станом. У првој години удовиштва окренула се Јови Герману, удовцу своје сестре Симке. Из везе са њим родила је девојчицу и дала јој сестрино име.

Савременици су Анку Обреновић сматрали фаталном женом. Милан Јовановић-Стојимировић назвао је кобном и „једним лепим чудовиштем”. Када је лепота у питању, за тврдњу му послужила слика на којој лепа Анчица свира клавир, по којој је и данас препознатљива.
Историја сведочи да је до моралног слепила волела власт, своје презиме и своју децу. Обожавала је и раскош, облачила се у европску, турску и српску ношњу, увек луксузно и са укусом. Прва је „оставила” народно одело и носила се по последњој бечкој и париској моди, па су је, многи поспрдно, звали и Анка Помодарка.

Од седам кћери Јеврема Обреновића само је Анка дуже поживела, али је насилно умрла обележена грехом када је своју кћер Катарину гурнула у загрљај кнеза Михаила!
Погинула је настојећи да заштити у народу омиљеног Михаила, а умрла као најомраженија међу Обреновићима. Српство је и данас памти као грешницу, а забораву је препуштена због приписане одговорности за кнежеву смрт.