МИЛОШ ЦРЊАНСКИ : БЕДЕКЕР „БЕОГРАД”

МИЛОШ ЦРЊАНСКИ (1893-1977) – ИЗУЗЕТНИ РОМАНСИЈЕР, ПЕСНИК, ПУТОПИСАЦ, ДРАМСКИ ПИСАЦ, НОВИНАР, УЧИТЕЉ, ДИПЛОМАТА, ФУДБАЛЕР, СРЦЕЛОМАЦ...

Знаменити писац је водич „Београд” написао давне 1936, на француском језику. И данас је та књижица врхунско учило како се пише, сања, воли, гради, брани и разуме свој град. У вишемиленијумској историји Београда, нико о њему није писао боље и дубље него Црњански, тај денди и ратник, сав прек и нежан, ватра и лахор, с мирисом барута и багрема. 

„Чија ли су имена уписана у Петербургу и Москви? Уђем ли у снежне вечери Беча, зађем ли маглом Лондона, Париза, прочитам ли историју Букурешта, сиђем ли до Цариграда, нити и конци, као паучина, све ме води срцу Београда. Нема вароши у Европи која је толико била везана за све друге и која је толико покретала марионете других као Београд.”
Тако је писао Милош Црњански у свом мало познатом туристичком водичу Београд.
Танка књига, стотинак страница, са фотографијама, поклон је писца граду који је носио у срцу као завичај. То је дирљива књижица, на површини мирно штиво, а изнутра натопљено меланхолијом и дубоким осећањем према Београду за којим је толико чезнуо. Та његова опчињеност није потицала отуд што није видео света. Путујући, овековечио је својим пером најмање пола Европе. Мајстор пера зна да се свет може описати, не и објаснити. И сам је живео као номад, ишао из града у град, из државе у државу (од родног Чонграда, Темишвара, Панчева, Стражилова, службовања у Риму и Берлину, дугих и тешких година у Лондону), носећи у срцу Србију и Београд. Црњански жели да свакога зближи са обожаваним градом, иако зна да Београд нема савршену лепоту других, спокојних градова. Намерника спремног на поход у Београд он ревносно упућује у бурну историју и згаришта из којих се, увек изнова, подизао овај град. Шта уопште може изоставити из његове бурне историје?
Црњански пише и о карактеру Београђана, тој чудној мешавини ведрине и ироније. Назива их распикућама. Зна он да је тај свет поднео толико невоља, да се хумором брани и живот чини подношљивијим, да га мало шта може зачудити, прашта му вино и добро расположење. „Нигде на свету се не говори о нама тако ружно као ту, код куће, а и другима се то допушта. 
Какви све нису излили свој гнев, мудровање и жуч над Београдом!” 

Ех...

СРБИЈА, ЗЕМЉА ИНОВАТОРА: КАЗАН ЗА РАКИЈУ И ЈОШ ДОСТА ТОГА

Србију бије глас да је земља иноватора. Још у време Немањића су забележени многи проналасци - иновације у изради прибора за јело, оружја... Деспот Стефан Лазаревић је увео обавезну ознаку "урађен на српски начин"! Мало ко зна да је проналазач великих механичких часовника монах Лазар Хиландарац, који је први поставио такав сат на торањ цркве Светог Спаса у Москви почетком 15. века.
Свет је задужио и Михаило Петровић Алас, који је изумео хидроинтегратор - претечу рачунара за који је 1900. године добио златну медаљу у Паризу, као и први облик аутоматског мењача (1905). Михаило Пупин је за 30 година у Америци пријавио 24 патента, а најзначајнија су открића из области телекомуникација - вишеструка телеграфија и телефонија, бежични систем преношења...
Ипак, казан за печење ракије се сматра првим регистрованим (а вероватно и најважнијим :)) изумом у Србији и заведен је у књиге 14. децембра 1909. године.   

АРХЕОЛОШКО НАЛАЗИШТЕ ВИМИНАЦИЈУМ (VIMINACIUM)

Виминацијум је био главни град римске провинције Горње Мезије (Moesia Superior), војни логор са стационираном римском VII легијом Клаудија - Legio VIIClaudia Pia Fidelis у периоду од 1. до 4. века нове ере, који је коришћен као прелазни део између Запада и Истока.

Простор некадашњег римског града и војног логора Виминацијума, чини данас једну од најузбудљивијих археолошких и туристичких знаменитости Србије.
Ископине још једном потврђују да су Римљани знали да уживају, и то се види на сваком кораку. Имали су путеве, аквадукт, терме, подно и зидно грејање, библиотеку у римском купатилу, поштанску службу - све што је одлика и данашњег модерног друштва. Ту се, између осталих значајних грађевина налази маузолеј у чијем средишњем делу је гробница. Покојник је био спаљен на лицу места и на том месту је израђена посебна дрвена конструкција која је носила тело покојника. Веома је интересантно да је после сахране и набаченог танког слоја земље, цео простор затворен каменом и веома обогаћеним кречним малтером. Овај начин сахрањивања познат из литературе као bustum, веома ретко се налази. Поготово је изузетан када постоји маузолеј. Личност која је сахрањена на овом месту изазива посебно интересовање. Са сигурношћу може да се каже да је то неко ко је у римској хијерархији заузимао изузетно високо место.

У изузетно богатом фундусу налаза са Виминацијума посебно место заузима откриће фреско-осликаних касноантичких гробница, а откривено их је више од 13.500. 

За време владавине цара Хадријана, Виминацијум постаје центар римске провинције Горње Мезије, која је територијално обухватала данашњу Србију. Опљачкан и уништен средином V века у најезди Хуна, Виминацијум је остао заборављен под земљом, као Помпеји. Та аналогија, али и чињеница да остаци римског града и војног логора Виминацијум представљају светски културни и историјски драгуљ, разлог су што је Виминацијум добио назив "Балкански Помпеји".

Вика је скелет најстаријег мамута пронађеног у Европи

 

ПРОЧИТАЈТЕ ОВО:

Папа Јован Павле Други (Речи упућене председнику Клинтону током јавног појављивања у Денверу, САД): "Требало би да бомбардујете Србе"

Жак Ширак (Изјава председника Француске, за ручком јуна 1995. године, поводом састанка шефова влада држава чланица ЕУ):
"Срби су народ без закона и без вере. То је народ разбојника и терориста."

Лоренс Иглбергер (Бивши државни секретар САД):
"Срби нису нарочито паметни"...
"Српска деца се више неће смејати"

Клаус Кинкел (Немачки секретар иностраних послова, изјава 27. маја 1992.):
"Србе треба бацити на колена" 

Маргарет Тачер (Бивши премијер Велике Британије, Њујорк тајмс, 4. маја 1994.):
"Зауставите Србе. Одмах. Заувек."

Јосиф Бродски (Руски јеврејски песник - дисидент, нобеловац, у дневнику Интернешнел хералд трибјун, 5. августа 1993.):
 "Србија, несумњиви агресор, требало би да буде присиљена УН резолуцијом да сноси читав терет репарације."

(расистичка антисрпска реклама за спреј који уништава гамад. Канал Плус француске ТВ, емисија "Хоризонти" априла 1999.): 
"НАТО - разсрбљавач" (ДЕСЕРБИЗАТОР) 

Ричард Холбрук (Клинтонов емисар у Југославији, Њујоркер, 6. новембра 1995.):
"Срби су злочиначке сероње"

Тони Блер (Британски премијер, током НАТО агресије на Србију 1999.):
"Рат против Србије није више само војни сукоб. То је битка између добра и зла. Између цивилизације и варварства." 

Џејми Шеј (Бивши потпарол НАТО, марта 1999.):
"Србе треба спокојно бомбардовати, јер ће све брзо заборавити."

Томислав Мерчеп (Говор на конгресу Хрватске пучанске странке, Ферал трибјун, новембра 1995.):
"На несрећу, нисам побио све Србе"

Ролф-Дитер Клуге (Директор славистичког семинара Универзитета Тибинген, на округлом столу Универзитета у Тибигену, 1997.):
"Предлажем да се српској деци забрани у школама учење српске националне поезије"

Сер Питер Јустинов (Глумац, амбасадор Унеска, Европљанин, 10. јуна 1993.):
"Срби су дводимензионалан народ са тежњом ка простатлуку... Животиње користе своје ресурсе знатно сређеније него ови наопаки створови, чија припадност људској раси је у великом закашњењу."

Додајем коментаре у своје лично име:
неке личности са овог кратког списка, а списак је много дужи, биће још прилике да читате и да се замислите, не над судбином Срба, ми свој крст носимо и тако ће довека бити. Да се замислите ко вас води и где вас води. Неке изјаве су инфантилне и прилично приземне (Жак Ширак, Тони Блер, Ролф-Дитер Клуге); неке су претеће јер је моћ господарила умом (Лоренс Иглбергер, Клаус Кинкел, Џејми Ше); неко лупета (Јосиф Бродски), тек да нешто каже, али не по правди и звању - човек је Нобеловац, али шта друго очекивати од руско-јеврејског песника-дисидента; неко је показао крајњи домет своје интелигенције (Ричард Холбрук); неки коментари нас, на жалост, уопште не чуде (Томислав Мерчеп); некоме лупетање може да се оправда сенилношћу мада је и тако дотични сер простак (Сер Питер Јустинов); некоме не желим да почива у миру (Маргарет Тачер); али некоме апсолутно није дозвољена не само таква изјава него и сама помисао (папа Јован Павле Други).

ПРИНЦ ЂОРЂЕ КАРАЂОРЂЕВИЋ, НАЈТРАГИЧНИЈА ЛИЧНОСТ НАШЕ САВРЕМЕНЕ ИСТОРИЈЕ

"ЗАР ЈЕ ТРЕБАЛО ДА ЦЕО ЈЕДАН НАРОД, ЧИЈИ САМ И ЈА СИН, ИЗГУБИ СЛОБОДУ, ДА БИХ ЈЕ ЈА СТЕКАО ?!" - написао је у својој аутобиографији "Истина о моме животу" принц Ђорђе Карађорђевић

 

Век и нешто више након одрицања од престола Ђорђа Карађорђевића, најстаријег сина  краља Петра Првог, историја још није донела коначан суд о том чину, али ни о њему самом.

И док званична историографија и данас барата извештајима тадашњих лекара да је несуђени наследник престола боловао од шизофреније, па је тако био неподесан за обављање владарских функција, многи савременици су веровали да је био жртва веште интриге створене у кругу тадашњих али и потоњих љутих противника - Александра Карађорђевића, Пашића, Аписа и Петра Живковића. Несуђени престолонаследник Ђорђе Карађорђевић је био бахат и прек, плаховит и нагао, и као такав стицао је непријатеље, уједињавао је оне који никада не би могли заједно, али сигурно није био нервно поремећен. Због изразито патриотских ставова током анексионе кризе 1908. године, ужасавао је и Хабзурбговце, при чему је свако од њих сматрао да је Александар далеко примеренија личност за владарску круну, те да би се њиме могло далеко лакше владати. Много више од бахатог понашања, противницима је сметала његова непокорност, схватање да се ничим и ни на који начин њиме не може управљати. Идеја да се уклони са трона, јавила се рано, а подстицали су је свако из свог разлога, и Александар, и Пашић, и завереници. Једини који се томе до краја противио био је његов отац, али се на крају  и сам томе морао приклонити. Највећи проблем Ђорђевих противника био је тај што тадашњи устав није предвиђао могућност смене престолонаследника. До устоличења новог могло је доћи само у случају смрти старог или његовим добровољним одступањем од права које му је припадало рођењем. Оптуживали су га да је опседнут идејом да га неко стално прогони, шпијунира и угрожава му живот, али то се заиста и дешавало. Често се занемарује да је био огорчени противник Аустријанаца а управо је његов послужитељ Колаковић, који је умро после Ђорђевог ударца ногом, али чија је смрт остала спорна, био аустроугарски држављанин и, по свему судећи, њихов шпијун. Остао је неразјашњен и покушај атентата на Ђорђа када је у његовој соби експлодирала бомба, али и његова честа тровања која нису била само плод његовог умишљања.

Сам чин одрицања од престола Ђорђу није тешко пао. Његов начин живота знатно се разликовао од уштогљености коју је наметала владарска функција. И, колико год да није волео да влада, војска му је била опсесија. Учествовао је у оба балканска рата, а на Мачковом камену, почетком Првог светског рата је тешко рањен, због чега је добио орден. Према уставу Србије, али и правилима Краљевског дома, Ђорђу је припадала командна функција у српској војсци. Не само да је, након опоравка није добио, већ га је млађи брат потпуно избрисао из ратног распореда. У тренуцима највећег искушења српског народа био је принуђен да време проводи у Француској.

Прави ход по мукама започео је након смрти оца, када су Ђорђу најпре забранили да улази у двор, одузели му возило и коње, а о њему свакодневно ширили најподлије приче. Александар 1925. године даје налог да се Ђорђе ухапси и спроведе на дворско добро у Беље, а јавност обавештава да је његов брат нервно оболео и да су предузете болничке мере да му се помогне.Ђорђе је у Бељу провео годину дана, да би затим био пребачен у Топоницу. Иако није био психијатријски случај, све је чињено да се направи лудим. За 16 година тамновања није му био дозвољен контакт са спољним светом. Захтев да га прегледају страни неуропсихијатри двор је глатко одбио, да се права истина никада не сазна. Деценију и по је провео између четири зида, са једносатном шетњом око павиљона.


Ослободили су га Немци, али је одбио њихову понуду да влада Србијом. "Судбина се поиграла са мном", записао је у мемоарима принц Ђорђе. "У дану када је Србија изгубила слободу, у часу када је цео мој народ постао заточеник, ја сам ослобођен. Ослободили су ме Немци, народ који никада нисам волео и против кога сам се борио целог живота".

Послератне године, принц Ђорђе је, уз дозволу комунистичких власти, провео у Београду, као једини изданак Карађорђевића коме је дозвољено да остане. Живео је мирно, до краја вољен и поштован од народа. Сахрањен је у задужбини свога оца, цркви св. Ђорђа на Опленцу.


Ђорђе је, по многима једна од најтрагичнијих личности наше савремене историје. Чак и ако историја некада покаже и докаже праву истину, остаће отворено питање. Јер, живих сведока нема а Charta non erubescit.

 

 

А ја се сећам да сам као дете свакодневно кроз ограду виђала једног тихог господина како седи у башти и чита књигу. И сећам се да се шапатом говорило да је то принц.

САБОРНА ЦРКВА У БЕОГРАДУ

СВРСТАВА СЕ У РЕД НАЈЗНАЧАЈНИЈИХ ЦРКВЕНИХ, ИСТОРИЈСКИХ 

И КУЛТУРНИХ СПОМЕНИКА СРПСКОГ НАРОДА

Први подаци о Саборној цркви на њеној садашњој локацији потичу из XVI века. Сачињавали су их углавном путописи из XVI-XVIII века који су доста опширно писали о постојању и изгледу храма Св. Архангела Михаила. Најдрагоценије податке нам пружа протестантски свештеник Герлах у свом дневнику из 1573. године.  

Саборна црква је велелепна грађевина чији темељи постоје вековима. Мењала је свој облик, али не и намену - да окупи вернике, српски народ, у своје окриље. Рушена је и поново подизана. Разорена је и почетком XVIII века у турско-аустријским сукобима, због чега су Срби морали да користе јадну мању цркву у вароши. С обзиром на то да аустријске власти нису благонаклоно гледале на настојања српске цркве да обнови своје порушене храмове, напротив, изричито су то забрањивале, српска црква се на челу са митрополитом Мојсијем Петровићем обратила за помоћ руском цару Петру Великом 1718. године.

Данашња Саборна црква је грађена од 1837. до 1845. године по налогу кнеза Милоша Обреновића. Посвећена је арханђелу Михаилу, крсној слави кнеза Милоша и његова је задужбина. Црква је грађена у стилу класицизма са елементима необарока а унутрашњост је богато украшена. Посебну вредност представља црквена ризница. У цркви се налазе мошти светог деспота Стефана Штиљановића, део моштију кнеза Лазара, честице моштију светог Јована Шангајског као и гробнице црквених поглавара и српских владара из династије Обреновић (Милоша, Михаила и Милана). Глава вожда Карађорђа је до 1819, када је извађена и пренесена у Тополу била сахрањена у јужном делу порте. Испред главног портала, сахрањена су два великана српске културе: Доситеј Обрадовић и Вук Стефановић Караџић.

Важно је поменути да се у Саборној цркви налази Чудотворна икона Богородице Београдске.

АЛЕКСАНДАР ДУГИН - ПРЕДГОВОР ЗА СРПСКО ИЗДАЊЕ КЊИГЕ "ОСНОВИ ГЕОПОЛИТИКЕ"

Александар Гјељевич Дугин је доктор политичких наука, философ, публициста, оснивач Покрета неоевроазијства, творац савремене руске геополитичке школе. Припада православној старообредној Цркви која је у јединству са Руском православном Црквом. Рођен је 07.јануара 1962. године, на православни Божић, у Москви. Политички се активирао 1994. године у "Покрету нове деснице", затим је са Едуардом Лимоновим основао Национал-бољшевичку партију, а од 2001. године је лидер политичког покрета "Евроазија".
Говори девет језика, између осталог француски, шпански, енглески, немачки и арапски.
Дугин перманентно прати збивања у Србији и објављује о томе своја мишљења на сајту Покрета "Евроазија" http://www.evrazia.org/.

Предговор за српско издање књиге „Основи геополитике“

Ја јако волим Србију. То признање није пука формалност, то је унутрашња дубоко искрена радост помешана са болом и сузама; тако се воли само оно што се истински воли. Не могу да сталожено и без суза пишем или говорим о српској држави и српском народу, о српској земљи и српској геополитици. Скоро о свему могу да говорим сталожено и без суза, само о томе не. Ваш песник је писао: „Ја ћу дати живот, Отаџбино моја, знајући шта дајем и зашто га дајем…” И ја то знам, продорно, суво као лица српских сељака, љуто као укус шљивовице, ватрено као поглед српске њиве…
Сматрам да је средиште света у Србији. Тајно срце планете је негде код вас; ви га чувате, схватате колико би коштало да га изгубите, крварите, гледате у празно, трљате руке и чувате…
Геополитика је сувопарна наука, оперише с реалностима лишеним поезије. Али и с те стратешке тачке гледишта стожерност Србије, њена средишњост, њена јединственост међу народима Балкана избија са свом очигледношћу. 

Ко контролише Србију, контролише Балкан; ко контролише Балкан, контролише огроман медитерански стратешки регион. То је геополитички аксиом за који Срби тако скупо плаћају у својој историји.

НЕБЕСКЕ СТОЛИЦЕ

Небеске столице или Црквина је археолошки локалитет из позноантичког и ранохришћанског периода, који се налази испод истоименог узвишења, под самим Панчићевим врхом на Копаонику. То је уствари група стена са којих се пружа поглед ка долини Ибра и Косову а назив им је 1895. године дао Живојин Мишић.
Током истраживања започетих 1998.године, откривени су остаци грађевина и репрезентативне базилике специфичне основе, у чијој унутрашњости је откривен ранохришћански мозаик. 
Базилика на Небеским столицама  је направљена истовремено тј. није грађена из више фаза, и прављена је од ломљеног и тесаног камена који је везиван кречним малтером, а сам терен је утицао на њену градњу, пошто су у њој уочљиви делови стена које су се пре градње налазиле на том простору. Њена унутрашњост је била украшена фрескосликарством и мозаиком на патосу, што сведочи о њеном репрезентативном изгледу. Данас су од базилике опстали темељи и приземни део зида, који су након откопавања конзервирани.

Патос базилике био је прекривен сложеним мозаиком рађеним у opus tesselatum техници, од кога је сачуван само периферни сегмент. Сматра се да је централни део мозаика представљала нека сложена композиција, око које се простирао оквир (фриз) подељен у мање сегменте украшене зооморфним и геометријским представама, међу којима је и представа птице, која је имала своју симболичку вредност везану за духовни свет у ранохришћанским приказима. На основу очуваног фрагмента, настанак мозаика, а самим тим и целе базилике смешта се у крај V или VI век.
Сам откривени фрагмент је пронађен у веома лошем стању, како због времена, тако и због ватре којој је био изложен у једном периоду своје историје. Током археолошких радова, он је склоњен са локалитета и пренет на конзервацију, а планирано је да се његова копија касније постави на његовом месту.

ЦЕО СВЕТ ШИША СРПСКА НУЛАРИЦА

   Највећи проналазач свих времена је, наравно, Никола Тесла. Али, ови простори су изнедрили још једног Николу за кога је мало ко чуо али је његов једини проналазак свакодневно у употреби - машиница за шишање, популарна нуларица

Никола Бизумић је рођен 1823. у фрушкогорском селу Нерадину. Био је брица. Муштерије је шишао маказама, а како би другачије! Међутим, да би на једноставније фризуре трошио много мање времена смислио је генијално решење - конструисао је машиницу за шишање која ће постати један од главних фризерских алата. Његова ручна машиница је касније прикључена на струју, када је његов имењак Никола Тесла свету подарио електричну енергију. Машиницу је патентирао у Лондону где је нашао  финансијере и добио сертификат за патент. Врло брзо је изграђена фабрика за производњу машиница и за само десет година цела се Европа шишала њоме. Успех је био огроман. Добио је престижну титулу "сер". Како би лакше успео у свету бизниса узео је "оригинално" име Џон Смит. Зарадио је много. Поред небројано много акција у фабрикама и банкама имао је изузетно лепу и атрактивну вилу у отменој лондонској четврти. Након смрти, његова имовина је процењена на 22 милиона фунти које је  требало је добију наследници. Нико није ништа добио, све је остало Енглеској.
Не зна се тачно колико би данас новца требало да буде исплаћено наследницима али је сигурно у питању огромна сума.     У причи о његовом изуму би могло да се оде и корак даље јер су на основу његове машинице за шишање касније направљени додаци за комбајне, косилице... Све оно што ради по истом принципу као и Николина машиница. .

МАНАСТИР ГОРЊАК

Манастир Горњак је задужбина кнеза Лазара подигнута између 1379. и 1381. године.

Историја манастира је историја народа овога краја. Рушили су га и палили, пљачкали његове драгоцености, одводили монахе, а он је поново ницао, ту поред Млаве, прилепљен уз камене стрмине планине Јежевца. Мошти преподобног Григорија (које се сада налазе у манастирској цркви), носили су монаси, бежећи од Турака, па су тако боравиле у манастирима Орешковици, Хопову, Војловици, а за време Другог светског рата у Саборној цркви у Пожаревцу.
Манастир, који је добио име по ветру горњаку, који дува овом долином, чувао је велике драгоцености у својој ризници: повељу кнеза Лазара, повељу патријарха српског Спиридона (XIV век), барјак цара Душана, чашу кнеза Лазара, са угравираним иницијалима... Кажемо "чувао је", јер тих драгоцености више нема у манастиру. У Првом светском рату, Бугари су однели, не само златни путир, који је кнез Лазар поклонио манастиру, барјак цара Душана и све друге драгоцености, већ и манастирска звона.

Ипак, најтежу судбину Горњак је доживео у Другом светском рату, Немци су запалили манастир, па су тако уништене или однете и остале вредности манастирске ризнице и библиотеке, а међу њима нестале су и повеље кнеза Лазара и патријарха Спиридона. Заштићен је као споменик културе од великог значаја.

ШАР-ПЛАНИНА

Са 147 врста лептира, Шар-планина је најбогатије подручје Европе, а са преко 200 врста птица (орао брадан, белоглави суп, сури орао, тетреб), она је стециште 60% орнитофауне Србије. На непрегледним пространствима Шар-планине, могу се видети ендемичне и реликтне врсте ситних глодара, као што су динарска волухарица, куна златица, куна белица, видра, али и дивља мачка, балкански рис (Lynx lynx balcanicus), медвед и дивокоза, као и чисте или мешовите шуме молике и мунике и жбунасте заједнице бора кривуља и чисте смрчеве шуме.
Са бројним глацијалним језерима и разноврсним облицима глацијалног рељефа, Шар-планина представља прави музеј глацијалног рељефа под отвореним небом.
Богато културно-историјско наслеђе представљају 34 средњовековне цркве и манастири, попут манастира Светог Петра Коришког из 13. века и манастира Св. Архангела из 15. века надомак Призрена.

 
Али највише од свега, Шар планину краси пас Шарпланинац!
Сурова природа га је направила чврстим, грубим, борбеним, одличним чуваром који не бежи ни пред чопором вукова, ни пред медведом, чак и по цену свог живота. Висок степен интелигенције му омогућава да самостално и без грешке обавља свој део посла у чувању стада и имовине свог господара. То је изузетно уравнотежен и миран пас, истовремено врло доброћудан и врло оштар али смо када се за то укаже потреба. Одан је свом господару и неповерљив према странцима. И када, тешка срца, прихвати госта који је пристигао, будно ће пратити сваки његов покрет. Шарпланинац је тврдоглав и доминантан пас и од њега не треба очекивати извођење циркуских вештина или неприкосновену послушност у оквиру дресуре.
Погрешно је мишљење да је то глуп пас јер се јако тешко дресира. Али, он је само пас који мисли својом главом и већину ствари ради по инстинкту. Он ће савршено добро схватити шта се од њега тражи али то неће урадити ако не сматра да је потребно.

Савршен пас!

ХРАМ СВЕТОГ САВЕ

Храм  Светог Саве на Врачару, посвећен оснивачу Српске православне цркве, спада у ред најмонументалнијих сакралних објеката на целој планети. Саграђен је на месту на ком је наводно 1595. године турски Синан паша спалио мошти највећег српског светитеља.

Градња храма отпочела је крајем XIX века, 300 година након овог историјског догађаја. Тада су настале и прве скице будуће цркве. Балкански ратови и I светски рат прекинули су све акције око подизања Светосавске цркве, и тек 1926. године, поново је расписан конкурс за пројекат. Дефинитивни план будуће цркве, по узору на цариградску Свету Софију, потписују архитекти Богдан Несторовић и Александар Дероко. Почиње изградња а темељи су свечано освећени 10. маја 1936. године.

Радови су поново прекинути због избијања II светског рата и бомбардовања Београда и нису настављени ни након његовог завршетка јер је наступило време Титове комунистичке Југославије. 1958. године, Патријарх Герман обнавља идеју о наставку изградње и након 88 захтева упућених властима, коначно одобрење се издаје тек 1984. године. Наредне године почиње последња фаза у историји градње, финансирана добровољним прилозима Срба и православних верника из земље и иностранства. До 2009. године сви спољни радови су завршени. Резултат је велелепни храм који је заувек променио слику Београда - доминира читавим врачарским платоом и види се из готово свих делова града.

Димензије цркве су импозантне - дужина у правцу исток-запад је 91 метар, ширина у правцу север-југ је 81 метар, висина зидова је 40 метара док се купола налази на висини од 70 метара.
Пречник куполе је 34 метра, тешка је око 4.000 тона и било је потребно четрдесет дана да се комплетно довршена, са позлаћеним крстом висине преко 10 метара на врху, подигне и постави на зидове. На мањим куполама и кровним конструкцијама налази се још 18 позлаћених крстова и укупно 49 звона у звоницима. У току су радови на унутрашњој декорацији цркве: стубова, галерија, прозора... Предвиђено је да сви зидови буду прекривени мозаицима. У главној куполи налазиће се монументална представа Христа Пантократора. О димензијама композиције сведочи податак да ће само очи на Христовом лицу имати ширину од 4 метра.
Површина основе износи скоро 3.500 м2, површина галерија је око 1.500 м2 док се у подземном нивоу налази крипта површине 1.800 м2. Само наос цркве који се простире на површини од 2.100 м2 може да прими од 6.500 до 7.000 верника.

У непосредној близини Храма налази се мала црква Светог Саве подигнута 1935. године као и велики парохијски дом изграђен упоредо са Храмом.

ДОБРИВОЈЕ БОЖИЋ (1885-1967)

ПРОНАЛАЗАЧ И КОНСТРУКТОР ПРВЕ САВРЕМЕНЕ КОЧНИЦЕ ЗА ВОЗОВЕ

Добривоје Божић је био инжењер машинства, проналазач и конструктор прве савремене кочнице за кочење железничких возила.
Године 1922. у америчком патантном заводу је регистровано његово решење кочионог система возова са компресованим ваздухом. Његов изум је познат под именом кочнице Божић и та решења кочнице железничких возила су остала основа за све типове до данас примењених ваздушних кочница у железничком саобраћају.
Кочнице, данас великих произвођача су само усавршене копије кочнице "Божић"

НАЈВОЉЕНИЈА СРПСКА ЦАРИЦА

КНЕГИЊА МИЛИЦА

   После велике трагедије српског народа на Косову 1389, где је заједно са свим својим витезовима и војском, погинуо и српски кнез Лазар, Милица је, иако јој је нуђено да са децом оде да живи у Дубровнику, изабрала тежи пут - остала је у Србији, израњаваној, опустелој и опустошеној од погибељи и похара које су чинили Турци у свом осветничком походу, да управља народом и државом јер су јој синови били још деца. У томе је исказала изузетну мудрост. Увидевши, наиме, да се, недуго после косовске трагедије, само три месеца после битке, угарски краљ Сигисмунд после дужих припрема спрема да нападне Србију, Милица прихвата савез са Турцима. Уз њихову помоћ, успело јој је чак да поврати пределе које је угарски краљ освојио.
   Цена којом је српска кнегиња платила овај савез била је превелика. Поред вазалног односа Србије у односу на Турску, значила је и њену велику личну жртву. Своју најмлађу кћер, Оливеру, морала је да уда за турског султана Бајазита.

   О кнегињи Милици писао је и чувени Константин Философ:

   „А достославна и веома мудра Милица, која превазилазише многе изабране матере, оставши сама, беше као што вели Соломон мужаствена жена и имађаше све врлине. То о њој знају сви око ње, који су поцрпели милостиње из њене руке и још многа друга добра. Она, примивши на себе тако велику власт, знала је и светске ствари, у којима је тешко снаћи се. По лепоти и доброти својој она не беше само жена, него и мудри Одисеј у многим стварима. Ко ће изрећи сва њена дела? Ко ће избројати све божанствене и све свете украсе и дарове њене црквама и манастирима? Ко се неће задивити гледајући њен побожни однос према монасима, која су окренути јединоме Богу? Она заиста делима својим превазилазише заповести и иђаше напред на све веће дело“.

   Пре него што је монашком ризом заменила хаљине народу омиљене владарке, Милица је сазвала сабор на коме је предала власт свом сину Стефану.

   Међу бројним по храбрости забележеним подвизима остаће њени одласци у Цариград, цару Бајазиту, свом зету, први када одлази да спасе од сигурне смрти свог сина Стефана (Бајазит је припремао његову ликвидацију), и други, када од истог тада моћног и охолог владара моли мошти свете Петке, које из Видина преноси у Србију као залог спасења своје земље.

   Врлине, дела и заслуге кнегиње Милице оставиле су дубок траг у епском памћењу српског народа, који је за узврат заувек „крунисао“ заједно са њеним супругом, кнезом Лазаром, који се „бирајући“ између два царства - поробљавања и преласка у Ислам, земаљског и небеског определио за „царство небеско“ и борбу за хришћанство. Цара Лазара и царицу Милицу срешћемо у бројним епским песмама које су дуго преношене с колена на колено.

   Кнегиња Милица је умрла пре шест стотина година, 11. новембра 1405. године, у манастиру Љубостиња, где се у саркофагу чувају њене мошти. 
   Остала је и до дан-данас највољенија српска царица Милица.

 

ОВО СУ СРБИ:

О СРБИМА СУ РЕКЛИ: FRIDRIH GRISENDORF 1945.

НЕМАЧКИ ПАСТОР FRIDRIH GRISENDORF

Понекад се чини да припадници других народа имају боље мишљење о моралним и људским вредностима српског народа и боље памћење на славне историјске тренутке Срба но сами Срби. Можда зато што са дистанце могу боље да сагледају. Ову проповед је одржао немачки протестантски свештеник 1945. године у свом селу Евербургу крај Оснабрика где се тада налазило на хиљаде српских заробљеника:

Наша отаџбина је изгубила рат. Победили су Енглези, Американци, Руси. Можда су имали бољи материјал, више војске, боље војсковође. Но то је уствари изразито материјална победа. Ту победу су однели они. Међутим, има овде међу нама један народ који је од свих победника извојевао једну много лепшу, другу победу. Победу душе, победу срца, победу мира и хришћанске љубави. Тај народ су Срби.
Ми смо их раније само површно познавали.
Али смо такође добро знали шта смо ми чинили у њиховој отаџбини. Убијали смо на стотине Срба, који су бранили земљу - за једног нашег убијеног војника, који је иначе представљао власт окупатора-насилника. Па не само да смо то чинили, већ смо са благонаклоношћу посматрали како тамо на Србе пуцају са свих страна: и Италијани, и Мађари и Шиптари и Бугари и... Знали смо да се овде међу нама налази 5.000 Срба официра који су некада представљали елиту друштва у својој земљи, а сада личе на живе костуре, малаксали и изнемогли од глади. Знали смо да код Срба живи веровање да "ко се не освети - тај се не посвети", и ми смо се заиста плашили освете тих српских мученика.
Бојали смо се да ће они после капитулације наше земље чинити с нама оно што смо ми њима чинили. Живо смо замишљали ту драму и већ смо у машти гледали нашу децу како плове низ канализацију или их пеку у градској пекари. Замишљали смо убијање наших људи, силовање наших жена, рушење и разарање наших домова. Међутим, како је било?
Кад су покидане логорске жице и када се 5.000 живих српских костура расуло слободно по нашој земљи, они су миловали нашу децу поклањајући им бомбоне, мирно разговарали са нама. Срби су дакле миловали децу оних који су њихову Отаџбину у црно завили. Тек сада разумемо зашто је наш велики песник Гете учио српски језик. Сада тек схватамо зашто Бизмаркова последња реч на самртној постељи беше - Србија!
Та победа је већа и узвишенија од сваке материјалне победе! Такву победу чини ми се, могли су извојевати и задобити само Срби, одгајени у њиховом светском духу и јуначким српским песмама које је наш Гете тако много волео...
Ова победа ће вековима живети у душама Немаца, а тој победи и Србима који су је извојевали, желео сам да посветим ову моју последњу свештеничку проповед".

МЕАНДРИ РЕКЕ УВАЦ

МИТСКА РЕКА

 

Клисура реке Увац се налази у југозападној Србији, између Нове Вароши и Сјенице.
Стене, поткапине и многобројне неистражене и неиспитане пећине изнад воде дуж клисуре чине савршено станиште за гнежђење веома ретке и малобројне врсте лешинара - белоглавог супа У циљу заштите ове врсте, простор око реке Увац проглашен је за специјални резерват природе. Поред белоглавог супа који је симбол клисуре, у резервату се може видети још један представник грабљивица - сури орао, такође ретка и угрожена врста, затим планински пузгавац, буљина, водомар, слепи миш и видра која се налази на Европској црвеној листи, оној која значи последње, алармантно упозорење пред нестајање.
Реке Увац, иначе, и има и нема. Вијуга, скровита, види се и не види, улази и поново излази. Тајанствена! Причало се да кад би на Увцу запевао петао, чуо би се у три државе: у Аустроугарској царевини, која се протезала босанском страном до десне обале Увца, надомак Прибоја; у Турској царевини у Прибоју и у Краљевини Србији, горе уз Увац, према Златиборским суватима и Јабланици.