СТЕФАН ЛАЗАРЕВИЋ

Стефан Лазаревић (1377–1427), син кнеза Лазара и кнегиње Милице, владао је Србијом у тешким временима после очеве погибије у Косовској бици, најпре као кнез, а од 1402. као деспот (висока византијска титула, по достојанству одмах иза цара). Мудром владавином и непревазиђеном војничком вештином, деспот Стефан је од вазалне кнежевине Србије, од државе на ивици пропасти, начинио пребогату деспотовину, у којој су цветале привреда, уметност и култура. За овај просперитет првенствено је било заслужно рударство, односно производња сребра. Град Ново Брдо на Косову, у коме се налазио истоимени рудник, био је у то време већи од Париза. У Србији су налазили уточиште учени монаси и уметници који су бежали пред Турцима, цветала је књижевност, а и сâм деспот, који је говорио неколико језика, остао је у средњовековној књижевности упамћен по својој песми у прози Слово љубве, коју је написао брату Вуку. Деспотова задужбина манастир Ресава (Манасија), прави  утврђени град, представља круну моравског стила у архитектури, а од запуштеног пограничног градића Београда деспот је начинио модерну утврђену европску престоницу проширивши га десетоструко.
Светог Стефана Лазаревића, деспота српског, Српска Црква прославља заједно са његовом мајком, кнегињом Милицом, преподобном Евгенијом, 1. августа / 19. јула