МИЛОШ ЦРЊАНСКИ : БЕДЕКЕР „БЕОГРАД”

МИЛОШ ЦРЊАНСКИ (1893-1977) – ИЗУЗЕТНИ РОМАНСИЈЕР, ПЕСНИК, ПУТОПИСАЦ, ДРАМСКИ ПИСАЦ, НОВИНАР, УЧИТЕЉ, ДИПЛОМАТА, ФУДБАЛЕР, СРЦЕЛОМАЦ...

Знаменити писац је водич „Београд” написао давне 1936, на француском језику. И данас је та књижица врхунско учило како се пише, сања, воли, гради, брани и разуме свој град. У вишемиленијумској историји Београда, нико о њему није писао боље и дубље него Црњански, тај денди и ратник, сав прек и нежан, ватра и лахор, с мирисом барута и багрема. 

„Чија ли су имена уписана у Петербургу и Москви? Уђем ли у снежне вечери Беча, зађем ли маглом Лондона, Париза, прочитам ли историју Букурешта, сиђем ли до Цариграда, нити и конци, као паучина, све ме води срцу Београда. Нема вароши у Европи која је толико била везана за све друге и која је толико покретала марионете других као Београд.”
Тако је писао Милош Црњански у свом мало познатом туристичком водичу Београд.
Танка књига, стотинак страница, са фотографијама, поклон је писца граду који је носио у срцу као завичај. То је дирљива књижица, на површини мирно штиво, а изнутра натопљено меланхолијом и дубоким осећањем према Београду за којим је толико чезнуо. Та његова опчињеност није потицала отуд што није видео света. Путујући, овековечио је својим пером најмање пола Европе. Мајстор пера зна да се свет може описати, не и објаснити. И сам је живео као номад, ишао из града у град, из државе у државу (од родног Чонграда, Темишвара, Панчева, Стражилова, службовања у Риму и Берлину, дугих и тешких година у Лондону), носећи у срцу Србију и Београд. Црњански жели да свакога зближи са обожаваним градом, иако зна да Београд нема савршену лепоту других, спокојних градова. Намерника спремног на поход у Београд он ревносно упућује у бурну историју и згаришта из којих се, увек изнова, подизао овај град. Шта уопште може изоставити из његове бурне историје?
Црњански пише и о карактеру Београђана, тој чудној мешавини ведрине и ироније. Назива их распикућама. Зна он да је тај свет поднео толико невоља, да се хумором брани и живот чини подношљивијим, да га мало шта може зачудити, прашта му вино и добро расположење. „Нигде на свету се не говори о нама тако ружно као ту, код куће, а и другима се то допушта. 
Какви све нису излили свој гнев, мудровање и жуч над Београдом!” 

Ех...