ИСТОРИЈА: У СРБИЈИ НИКАДА НИЈЕ ДОСАДНО

Ниједна драма у Европи, као последица хегемоније и великих идеологија, није мимоишла српски народ. Од балканских ратова, преко Првог и Другог светског рата, раскида са комунизмом 1948. године и сецесије у бившој СФРЈ, до агресије НАТО на Југославију.

Драма на почетку 20. века наговестила је наставак бурних дешавања који ће запљуснути српски народ. Од 1893. до 1902. Александар Обреновић је извео четири државна удара, мењао владе, укидао уставе...Све је то био увод у преврат 1903. и на престо долази династија Карађорђевића.

1908. Аустроугарска је анектирала Босну и Херцеговину не кријући своје намере, али је Балканским земљама било прече национално ослобођење и зато су 1912. кренуле у рат против Турске.

Први светски рат! Огромна сила је навалила на Србију али се она врло успешно бранила. Међутим, долази 1915. и Немцима и Аустријанцима прискаче у помоћ Бугарска нападајући српску војску с леђа. Војска се повлачи на Крф, одакле престројена и оснажена, 1918. заједно са француским трупама пробија Солунски фронт.
На рушевинама Аустро-Угарске монархије уједињују се Србија и Црна Гора, а убрзо, нажалост,  долази и до проглашења Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Онда 1920. Србију потреса Обзнана и наредне године Видовдански устав, када се ипак исправљају и неке историјске неправде. Атентат на краља Александра 1934! Споразум Цветковић-Мачек 1939. и приступање Тројном пакту 1941!
Други светски рат код нас почиње 6. априла 1941. Немци бомбардују Београд, гори Народна библиотека... Срби у Хрватској и БиХ страдају у геноциду одмах по оснивању НДХ... У Србији се спроводе масовни злочини окупатора: у Краљеву и Крагујевцу је стрељано 13.000 Срба! Мађари врше покољ Срба и Јевреја у Новом Саду.
Година 1944, година расплета. Партизани ослобађају Србију, а 20. октобра, заједно са трупама Црвене армије и Београд. Тек у пролеће 1945. ослобођен је Јасеновац, најстрашније губилиште Срба, Јевреја, Цигана и антифашиста Хрвата!
Време после рата било је обележено раскидом са комунистичком индоктринацијом и формирањем Голог отока.
Између НАТО, који је формиран 1949. и Варшавског уговора (1953), Југославија трага за трећим путем. У јесен 1961. у Београду је одржана Прва конференција несврстаних.
4. маја 1980. умро је Јосип Броз Тито и то је почетак краја СФРЈ.
1991. Слободан Милошевић је изабран за председника Председништва Србије. Дезинтеграциони процеси су највидљивији током XIV конгреса СКЈ, када су Словеначка и Хрватска делегација напустиле скуп. Стјепан Месић тада изговара: "Обавио сам задатак - Југославије више нема!"
Истовремено је проглашена Република Српска Крајина! 1992. и 1993. бесни рат у БиХ! Прилика коју НАТО није смео да пропусти! Уз прећутну сагласност Запада у лето 1995. Хрватска почиње општу агресију на РСК, Срби из Крајине беже у Србију.
1995. година, Дејтон!
Србија је решена да одбрани суверенитет на читавој својој територији, и на референдуму 1998. изјашњава се против мешања страних посредника.
Шиптари почињу да дивљају, формирају тзв. ОВК, а криза на Косову и Метохији постаје једна од главних тема у светској дипломатији. Споразум Милошевић - Холбрук о верификационој мисији ОЕБС не успева због злоупотреба које врши шеф те мисије Вокер (инсценирање афере Рачак).
Преговори у Рамбуијеу наредне године само потврђују унапред заузети став западних сила према Југославији и Србији. 
Агресија на Југославију 24. марта 1999, маскирана "хуманитарним" циљевима, била је кулминација похода "новог светског поретка". О бесмислу овог насртаја говори однос снага: 19 најбогатијих и војнички најмоћнијих земаља света, на челу са САД, против једне мале земље која никога није напала. Југославији је током 79 дана агресије једина алтернатива била одбрана слободе. Еквивалент експлозива баченог на СРЈ раван је 24 нуклеарне бомбе, као оне бачене на Хирошиму и Нагасаки.
По војнотехничком споразуму и по Резолуцији Савета безбедности УН 1244, агресија је престала у јуну. Иако је тим документом потврђен суверенитет и територијална целина и независност СР Југославије, стање на Косову се није средило.Настављено је етничко чишћење Срба и неалбанског живља.

Пред очи света избија истина да је агресија НАТО-а на Југославију извршена  због стратешких интереса САД а према доктрини новог светског поретка.
И... НИКОМ НИШТА!

БЕСМРТНИ ЂАЧКИ БАТАЉОН

У маглама српске прошлости и даље светле ликови 1300 каплара. 

То је једини пример у историји света, да једна држава – ондашња мала Србија, шаље на фронт своју целокупну интелектуалну омладину, своју будућност, као последњу наду за спас своје земље.

Младићи су тада добили легендарни назив „1.300 каплара“. 

Судар Аустро-Угарске империје са војском мале Србије 1914. био је борба Давида и Голијата. Победа на Церу била је скупо плаћена: погинуло је 259 официра а више од 16.000 војника и официра избачено је из строја. Следили су нови окршаји и масовна погибија војске. Морал је значајно опао, било је потребно да се јединице попуне новим, свежим снагама и да им се подигне борбена свест.

У критичном моменту, универзитетска и школска омладина дорасла војној обавези позвана је у службу отаџбини. За седиште и обуку ђачких чета предвиђено је Скопље. Обуком је руководио потпуковник Душан Глишић, ветеран Балканских ратова. Шест чета са више од 1.300 ђака чинило је Скопски ђачки батаљон. Просечна старост била им је 21-24 године. Највише њих долазило је са Београдског универзитета, па су сврстани у посебну чету, која је носила надимак „рузмарини“, због младости и нежности младића. У батаљон су укључени студенти са престижних европских универзитета, који су, знајући да је отаџбина у опасности, масовно похитали да помогну.

Обука регрута у трајала је два месеца. Становници Скопља су их испратили са цвећем и сузама. Са песмом на уснама, каплари су се укрцавали у воз, живећи за дан када ће ступити на фронт. 

Другог новембра 1914. Врховна команда произвела је све припаднике Скопског ђачког батаљона у чин каплара и наложила им покрет. Распоређени су искључиво на борачке дужности у оперативним јединицама. 

Победе на Церу и Колубари пронеле су широм свете славу пркосне Србије. Од 15. децембра 1914. на њеној територији више није било ниједног аустроугарског војника, осим заробљеника. Младих поднаредника је само у Колубарској бици пало више од 400. У одбрани од Немаца 1915. били су наредници, а у одступању преко Албаније и на Солунском фронту већином потпоручници. До краја рата изгинуло их је две трећине. Погинуо је и потпуковник Душан Глишић. После тешких окршаја, оболео, не мирећи се са чињеницом да је одбрана Србије сломљена, убио се на Качанику 1915. године.

У маглама српске прошлости остали су заувек да светле ликови 1300 каплара. Заборав њиховог дела почетак је нашег краја. 

СЛАВИМО 11. НОВЕМБАР, ДАН КАДА ЈЕ СРБИН ПОБЕДИО СВЕ А ПОРАЗИО СЕБЕ

Да ли знате чија је војска била једини војни победник у Великом рату пре 94 године?

Која  је  армија  натерала  два царства да се предају и посредно узроковала капитулацију трећег царства, које је све време рата водило борбе на туђој  територији  не  дозволивши ниједном да непријатељ уђе на његову?

Не знате?

То је била српска војска која је пробила Солунски фронт, за 45 дана прешла 600 км, ослободила Србију и натерала Бугарску и Астроугарску да капитулирају! Оставши без својих савезника, Немачко царство које је имало своје војнике у данашњој Украјини, Француској и другим земљама, а без иједног страног војника на својој територији је било приморано да се преда иако није било војно поражено. На тој фрустрацији ће се касније уздигнути Хитлер, али то је већ друга прича…

11 новембар, Дан победе Србије у Првом светском рату, дан када су се Срби најзад ослободили од свих туђина и ујединили у једну државу, дан је и највеће српске среће и српске туге.

То је дан када су се успешно завршили сви српски ослободилачки ратови, буне, устанци и борбе, почев од 1371. и српског пораза на Марици (падања под ропство првих српских земаља), затим устанком у Банату 1595. (због којег су спаљене мошти Св. Саве на Врачару), црногорским војевањем против Потурица 1705-1714, српским устанцима 1804. и 1815, када је 

почела да се полако рађа модерна српска држава, стварањем првих независних српских држава 1878. (Србије и Црне Горе) после српско-турских ратова, ослобађањем Космета, Рашке и Македоније после Балканских ратова и најзад Западне Србије (Босне, Херцеговине,

Далмације, Бачке, Баната и Срема) од немачке окупације 1918. године након Великог рата.

Зар има значајнијег датума у српској историји од оног када је сваки Србин најзад постао слободан, свестан да је оно што је сањао вековима постало јава?

Па ипак то је дан и велике туге… Туге, јер је Србин започео ново ропство које није престало до данашњег дана. Тог дана ми Срби смо се баш својом победом одрекли права да будемо слободни и поразили сами себе. Уместо да створимо своју српску државу, створили смо Југославију и постали окупатори и робови у рођеној земљи. Одрекли смо се српства ради јужнословеског идентитета, који су сви осим Срба доживљавали као окупаторску, великосрпску заверу. Одрекли смо се, мислећи да ослобађајући себе, ослобађамо друге и убеђени да се слобода не мора освојити крвљу (као што смо ми урадили) већ да се може поклонити другоме на зеленом столу, иако се у рату борио на страни непријатеља.

И то нам нису никада опростили сви они који нису Срби, посебно они који су до јуче били Срби православци, јер смо их подсећали да је кукавичлук и отпадништво од своје вере и имена срамни чин. Сви су они тог 11. новембра били поражени нашом храброшћу да се не одрекнемо српства и сви су били награђени нашим одрицањем да као победника рата

представимо Југославију, а не Србију. 

Славимо 11. новембар, као подсећање да је и немогуће за Србина могуће, зато и сада истрајавамо као Срби упркос свим искушењима. Овај датум нас и опомиње да нас ништа не може поразити осим нас самих, а највећи пораз је када се ради „виших циљева” одрекнемо српства.