Јасеновац је место најстрашнијег страдања православних Срба у читавој историји овог народа. И за разлику од немачких логора који стоје као тужна успомена и вечита опомена за сва будућа покољења, од Јасеновца су остале само приче које нагриза зуб заборава. У Титовој Југославији Јасеновац је био табу-тема. На костима жртава изграђен је национални парк а Хрватској никад није суђено за геноцид
Јасеновац се налази на реци Сави, на граници данашње Хрватске и Босне и Херцеговине, око сто километара југоисточно од Загреба. Усташе, чије су се трупе састојале од Хрвата и херцеговачких муслимана, отвориле су логор у коме су оружјем, секирама и маљевима брутално убијале заточене Србе. Да би сачували муницију, многе страдалнике су доводили у тамошњу циглану и бацали их у ужарене пећи. Постављали су их у колоне и везивали тако да би први који је падао могао да повуче све који су стајали иза њега. Други су били заклани поред реке Саве и бацани у воду.
Усташе су у мучењу Срба показивале нарочиту свирепост, која је шокирала чак и њихове савезнике нацисте.
Логор Јасеновац је отворен августа 1941. У априлу 1945. преостали затвореници су побијени, а логор уништен од стране усташа како би се прикрили трагови злочина. О зверствима почињеним у Јасеновцу ипак постоји обимна документација.
Коначан број жртава до данас није утврђен. Процене се крећу од 700.000 до 1.200.000 жртава. Поред Срба, овде су били убијани и Јевреји и Цигани.
Укупан број српских жртава у време Другог светског рата није познат. Процењује се да би тај број могао достићи чак до милион и осамсто (1.800.000) убијених људи. Највећи број Срба страдао је на подручју тадашње хрватске државе, која је над овим народом спроводила систематски геноцид. Велики део ових жртава није био удостојен хришћанског погреба, већ је завршио у масовним гробницама.
Масовне гробнице су у историју Другог светског рата ушле као застрашујуће сведочанство о размерама српског страдања. Поред више десетина логора намењених планираном уништавању овог народа, непознат, али велики број људи побијен је ван логора – на разним губилиштима – и бачен у јаме.
Језиве призоре бацања живих људи и лешева у мрачне амбисе овековечио је песник Иван Горан Ковачић у поеми Јама:
"Крв jе моjе свjетло и моjа тама.
Блажену ноћ су мени ископали
Са сретним видом из очињих jама;
Од капља дана биjесни огањ пали
Крваву зjену у мозгу, ко рану.
Моjе су очи згасле на моме длану.
Сигурно jош су трепериле птице
У њима, небо благо се окрену;
И ћутио сам, крваво ми лице
Утонуло jе с модрином у зjену;
На длану очи зракама се смиjу
И моjе сузе не могу да лиjу.
Само кроз прсте капале су капи
Топле и густе коjе крвник нађе
Jош горчом муком дупља коjе зjапи
Да бодеж у врат забоде ми слађе:
А мене драгост ове крви узе,
И ћутио сам капље као сузе...."
Највећи број јама откривен је на подручју Босанске Крајине, где је на свом кућном прагу, у насељу или околини, убијено више од седамдесет хиљада (70.000) људи. Нешто мањи број јама пронађен је у Лици, Банији и Кордуну, као и у Славонији. Било их је и у Херцеговини и у средњој Босни, дакле на читавом подручју тадашње државе Хрватске.
Један од симбола масовног страдања невиних српских жртава је и село Пребиловци у јужној Херцеговини. Овде је на неколико места у току августа 1941. убијено готово читаво становништво села. Више стотина убијених, укључујући и децу са мајкама, бачено је у оближњу јаму Голубинка.
Почетком деведесетих година прошлог века српски народ је отпочео са вађењем њихових посмртних остатака ради достојног обележавања њиховог спомена. Свега неколико година касније, у рату у Босни и Херцеговини, село је потпуно уништено.
