ПРИНЦ ЂОРЂЕ КАРАЂОРЂЕВИЋ, НАЈТРАГИЧНИЈА ЛИЧНОСТ НАШЕ САВРЕМЕНЕ ИСТОРИЈЕ

"ЗАР ЈЕ ТРЕБАЛО ДА ЦЕО ЈЕДАН НАРОД, ЧИЈИ САМ И ЈА СИН, ИЗГУБИ СЛОБОДУ, ДА БИХ ЈЕ ЈА СТЕКАО ?!" - написао је у својој аутобиографији "Истина о моме животу" принц Ђорђе Карађорђевић

 

Век и нешто више након одрицања од престола Ђорђа Карађорђевића, најстаријег сина  краља Петра Првог, историја још није донела коначан суд о том чину, али ни о њему самом.

И док званична историографија и данас барата извештајима тадашњих лекара да је несуђени наследник престола боловао од шизофреније, па је тако био неподесан за обављање владарских функција, многи савременици су веровали да је био жртва веште интриге створене у кругу тадашњих али и потоњих љутих противника - Александра Карађорђевића, Пашића, Аписа и Петра Живковића. Несуђени престолонаследник Ђорђе Карађорђевић је био бахат и прек, плаховит и нагао, и као такав стицао је непријатеље, уједињавао је оне који никада не би могли заједно, али сигурно није био нервно поремећен. Због изразито патриотских ставова током анексионе кризе 1908. године, ужасавао је и Хабзурбговце, при чему је свако од њих сматрао да је Александар далеко примеренија личност за владарску круну, те да би се њиме могло далеко лакше владати. Много више од бахатог понашања, противницима је сметала његова непокорност, схватање да се ничим и ни на који начин њиме не може управљати. Идеја да се уклони са трона, јавила се рано, а подстицали су је свако из свог разлога, и Александар, и Пашић, и завереници. Једини који се томе до краја противио био је његов отац, али се на крају  и сам томе морао приклонити. Највећи проблем Ђорђевих противника био је тај што тадашњи устав није предвиђао могућност смене престолонаследника. До устоличења новог могло је доћи само у случају смрти старог или његовим добровољним одступањем од права које му је припадало рођењем. Оптуживали су га да је опседнут идејом да га неко стално прогони, шпијунира и угрожава му живот, али то се заиста и дешавало. Често се занемарује да је био огорчени противник Аустријанаца а управо је његов послужитељ Колаковић, који је умро после Ђорђевог ударца ногом, али чија је смрт остала спорна, био аустроугарски држављанин и, по свему судећи, њихов шпијун. Остао је неразјашњен и покушај атентата на Ђорђа када је у његовој соби експлодирала бомба, али и његова честа тровања која нису била само плод његовог умишљања.

Сам чин одрицања од престола Ђорђу није тешко пао. Његов начин живота знатно се разликовао од уштогљености коју је наметала владарска функција. И, колико год да није волео да влада, војска му је била опсесија. Учествовао је у оба балканска рата, а на Мачковом камену, почетком Првог светског рата је тешко рањен, због чега је добио орден. Према уставу Србије, али и правилима Краљевског дома, Ђорђу је припадала командна функција у српској војсци. Не само да је, након опоравка није добио, већ га је млађи брат потпуно избрисао из ратног распореда. У тренуцима највећег искушења српског народа био је принуђен да време проводи у Француској.

Прави ход по мукама започео је након смрти оца, када су Ђорђу најпре забранили да улази у двор, одузели му возило и коње, а о њему свакодневно ширили најподлије приче. Александар 1925. године даје налог да се Ђорђе ухапси и спроведе на дворско добро у Беље, а јавност обавештава да је његов брат нервно оболео и да су предузете болничке мере да му се помогне.Ђорђе је у Бељу провео годину дана, да би затим био пребачен у Топоницу. Иако није био психијатријски случај, све је чињено да се направи лудим. За 16 година тамновања није му био дозвољен контакт са спољним светом. Захтев да га прегледају страни неуропсихијатри двор је глатко одбио, да се права истина никада не сазна. Деценију и по је провео између четири зида, са једносатном шетњом око павиљона.


Ослободили су га Немци, али је одбио њихову понуду да влада Србијом. "Судбина се поиграла са мном", записао је у мемоарима принц Ђорђе. "У дану када је Србија изгубила слободу, у часу када је цео мој народ постао заточеник, ја сам ослобођен. Ослободили су ме Немци, народ који никада нисам волео и против кога сам се борио целог живота".

Послератне године, принц Ђорђе је, уз дозволу комунистичких власти, провео у Београду, као једини изданак Карађорђевића коме је дозвољено да остане. Живео је мирно, до краја вољен и поштован од народа. Сахрањен је у задужбини свога оца, цркви св. Ђорђа на Опленцу.


Ђорђе је, по многима једна од најтрагичнијих личности наше савремене историје. Чак и ако историја некада покаже и докаже праву истину, остаће отворено питање. Јер, живих сведока нема а Charta non erubescit.

 

 

А ја се сећам да сам као дете свакодневно кроз ограду виђала једног тихог господина како седи у башти и чита књигу. И сећам се да се шапатом говорило да је то принц.