КОРНЕЛИЈЕ СТАНКОВИЋ

„Макар што сам болестан и ситан телом, надам се да ме неће Бог милостиви себи позвати пре него урадим што сам намислио”, пише, као да се завешта, најромантичнија и најтрагичнија личност у историји српске музике

Некада је Табан био живописна српска четврт у Будиму, на десној обали Дунава. Порушен је, до темеља, тридесетих година прошлог века. Ту је 1831. године, у старој српској породици, рођен Корнелије Станковић који још као младић сам себи задаје огроман и до њега нерешаван задатак: да скупи и запише, уметнички обради и сачува музичко благо српског народа. Ову смелу и револуционарну одлуку доноси под утицајем јужнословенских идеја и дела Вука Караџића кога је лично познавао и чијем бечком кругу је био веома близак. Компоновао је и прикупљао народно музичко благо само четрнаест година, од двадесете до тридесет четврте, али је и за то кратко време урадио задивљујуће много, увек разапет између сталне зебње да су му дани на измаку и силне жеље да постигне што више. Први доказује да песме што их народ вековима пева никако нису „говедарске” творевине већ уметничка дела која имају „природну врлину и безазленост чиме могу да надвисе песме просвећених народа”.

1864. година је и он је у монденској словачкој бањи, у јефтином коначишту. И док су други ту ради луксузног провода, љубавних пустоловина или коцкања у раскошним вилама и дворцима, он, тридесеттрогодишњи сиромашни српски композитор, пијаниста и диригент из Будима, усамљен и грозничав, узалуд тражи бар мало бољитка својим болним грудима. И док свежина последње јунске вечери доноси у собу мирис липа и парфема, женски смех и цвркут славуја, пребира по диркама и жустро исписује ноте. Жури, време се неумитно осипа, бежи, и све га је мање, а он још много замисли мора да пренесе на нотни папир. „Сад ми сваки сат злато вреди”, записује. Начас прекине бележење и, пратећи се, запева, онако, за своју душу:

„Што се боре мисли моје,

искуство ми ћутат’ вели…”
Ту песму му је у Бечу више пута казивао лично кнез Михаило, а Корнелије је на њене сетне стихове компоновао мелодију и објавио је у Бечу 1857. године као посебно издање.
И док у последњој својој јесени гледа како вену крошње по будимским парковима, онемоћалом Корнелију се вероватно јавља сен Бранка Радичевића. Седам година млађи, он је познавао Бранка, био сведок и његове омиљености и опште жалости кад је песник умро у Бечу, 18. јуна 1853. године.

А тог истог пролећа, 9. априла, славни бечки Музикферајн (Музичко друштво) одјекује од аплауза после извођења Друге литургије двадесетдвогодишњег композитора Корнелија Станковића који је и дириговао оперским хором. То је само први од неколико духовних концерата које ће Корнелије, обично пред Ускрс, приредити у Музикферајну, својеврсном храму музике, пред образованом, пробирљивом, па и размаженом бечком публиком. Наиме, музички сладокусци Беча, града који је уткан у биографије Хајдна, Моцарта, Бетовена, Шопена, Шуберта и Брамса, слушају уживо тих година, поред осталих, Франца Листа и Клару Шуман.

Због болести, Корнелије никада није отпутовао у Русију, ни упознао њену музику, али је зато његово дело и тамо „одзива нашло”. Захваљујући утицајним Србима, његовим поштоваоцима, композиције Корнелија Станковића постају омиљене чак и на руском двору. „Млада кнегиња Елеонора их често пева”, пише један савременик. Поводом хиљаду година царства, руска влада знаменитим Орденом св. Станислава одликује 1862. године Вука Караџића и – Корнелија Станковића. Тада он и не слути да ће мотиве његових записа и обрада српских народних песама унети у своја дела и такви великани управо руске музике као Николај Римски Корсаков (1844–1908) и Петар Иљич Чајковски (1840–1894). Најзад, ни он, „краљ валцера”, Јохан Штраус син, није одолео Корнелијевим песмама па, надахнут њима, компонује Српски кадрил, Српски марш и Словенски бал. А значај његових записа црквених мелодија, које је, „да се то драгоцено благо не изгуби”, бележио у Карловцима и фрушкогорским манастирима целу годину дана, истицали су и Едвард Григ (1843–1907) и Игор Стравински (1882 – 1971).

Године 1865, последње у његовом животу, српска влада наручује од Јована Јовановића Змаја стихове, а од Корнелија Станковића мелодију нове химне. Збринут у кући брата Јосифа у Будиму, сасвим малаксао, али поносан и почаствован, Корнелије предано компонује. С нотама нове химне у изнемоглим рукама, утихнуо је на други дан Ускрса, 17. априла 1865. године.
Сахрањен је на табанском, одакле је 1936. године, у посебној урни, пренесен на друго будимско гробље. А седам и по деценија после његове смрти, у зиму 1940. године, кад је Табан већ био порушен, један воз је од Будима до Београда сачекиван на успутним станицама с цвећем и везеним пешкирима, аплаузом и песмом: Корнелије Станковић се враћао свом народу. У недељу, 25. фебруара 1940. године, свечано је положен у Алеју великана на Новом гробљу у Београду.

И данас се радо слушају такозване „староградске” или „варошке” песме, за које се често мисли да су искључиво народне, и по тексту и по мелодији. Оне, међутим, не потичу само из народа. Неке су написали наши чувени песници, а њихове непролазне мелодије дело су Корнелија Станковића. Истина, поједине песме су постојале и пре њега, али он их је записао, уметнички обрадио и сачувао од заборава.