Ђавоља варош
Овај природни споменик чине два, у свету ретка природна феномена: земљане фигуре на чијим врховима се налазе камене капе-кишобрани, као специфични облици рељефа настали стрпљивим радом ћудљиве и непредвидиве природе и два извора јако киселе воде са високом минерализацијом. Киша, снег и ветар су временом нагризали старе куле рушећи их, док су са друге стране, спирањем песка и шљунка испод камених блокова настајале потпуно нове куле. На тај начин се ове необичне земљане фигуре мењају, смањују, нестају и померају, увлачећи се све дубље у унутрашњост планинске стрмине. Терен на коме се налазе сваким даном постаје све неприступачнији за посетиоце, као да куле желе да се одвоје од света.
Поред кула, мистици амбијента доприноси изобличено дрвеће уврнуто ветром под чијим утицајем хујање ваздуха производи језиве звуке. Овде ретко ко сме да заноћи, јер мештани шире причу да се иза пола ноћи, целим овим крајем чују заглушујући и нестварни крици и хучање које као да долази из дубине земље. Чак тврде и да су видели силуете неких бића која су виша од човека и погрбљена. Многи који су желели да поверују у истинитост ове приче, побегли су главом без обзира, уплашени звуцима и крицима који се заиста чују. Причали су да су осетили неко чудно струјање иако није било ветра, и, како кажу, пред очима су им се приказивале слике недавне прошлости, сватови у колони, музика, песма и весеље а потом застрашујући мук.
Легенди је много: стубови су остаци цркава које су разрушили ђаволи; куле су окамењени сватови који су по наговору ђавола хтели да венчају сестру и брата; то су окамењени ђаволи које су надмудрили ђаци у опклади... И стално настају нове а стварни, природни разлог ове чудне појаве још увек није одгонетнут.
Ђавоља варош је стављена под заштиту државе још 1959. године, а 1995. године је Уредбом Владе Републике Србије проглашена за природно добро од изузетног значаја и стављена у прву категорију заштите - споменик природе.
Нема коментара:
Постави коментар